Ženski svet

прави заштитник и ранитељ сирочића лондонских. Овај човјек зове се др. Бернардо, н он је себи ставио као животни задатак, да иомаже биједним и невољним. Он је био најприје учитељ у једној сиротињској школи, гдје је видјео, како се муче и злонате напуштена дјеца. Од тада је он узео на се дужност, да утире сузе невољнима, да спасава проиале, да ноучава неуке и да тјеши болне. У првом реду Бернардо се побрину за нанугитену дје цу. Он их је тражио сам Студених зимских ноћи ишао је он по Лончону, по парковима и поред ћуприја и одатле доводио дјецу у свој завод, који бјеше нодигао добровољним прилозима. У коликом јаду живљаху ова дјеца, најбоље се види по томе, што су она свако вече скупљала се са скитницама лондонским на једно мјесто, гдје ]е за 4 пенса ноћивало но њих двадесет у постељи, која није била дужа од једног и шира од два метара. Године 1870. иодигне др. Бернардо нрви азил за наггуштену дјецу. Међутим тада му бјеху средства ограничена, он је у свој завод могао узети мали број сирочади, за које се бринуо очински Доцније се др. Бернардо обрати милосрђу инглеског народа и за кратко вријеме ирикуни толико новаца, те купи један плац, на коме назида читав ред кућа. У год. 1882. имао је он у своме заводу 378 находчади, а од тадаје овај број бивао све то већи и већи. Др. Бернардо међутим подиже неко лико азила, у којима су се чувала и ње говала дјеца разних година. На острву Мерсеју има он завод, у коме се дјечаци чувају најбрижљивије до своје десете године. Често се пута дешавало, да мајке нијесу познавале своју дјецу, здраву, чисту и нрисгојно одјевену, јер их бјеху оставиле болесну и поцијепану. За двадесет и пет година свога дјеловања подигао је 41, и словом четрдесет и један завод за сиротињу. Он још ненрестано ради на свом човјекољубивом нослу и иде са својим помоћницима, који се зову „спаситељи", те избавља нејаку

дјецу од злочина и порока и доводи их у евоје заводе, гдје ће постати људи. Др. Бернардо је подигао завод и за сиромашне младиће, у којима се они спремају за добре и честите грађане. Он међутим није никако заборавио ни на сиротну женску дјецу, која се исто тако злонате као и мушка. На истоку Лондона, у идилском сеоцету ИтФорду, нодигао је он азил да се љенши не може пожељети. Ту се на много друкчији на чин но дјечаци васпитавају дјевојчице. 0не су подијељене по малим кућицама, а свака кучица је заокружена цвијећем, а у свакој има по једна по старија жена, коју дјеца зову „мајком". Ове мајке нису само обичне плаћене чуварице, но већином женс из бољег друштва, које су из човјекољубивих разлога узеле на се тешке материнске дужности. Ови заводи јесу нешто најљепше, што се може видјети у околини Лондона. И збиља, зар се може замислити што љепше, но живог у оним кућицама, из којих се разлијеже весео дјечији смијех. Свака мајка занима се од рана јутра до мркла мрака са својом дјецом, која су разних година. Она се брине, да су сасвим мала дјеца увијек чиста и очешљана, да старије дјевојке тачно свршавају своје гаколске задатке, а већ одрасле дјевојке спремају оне лично у свима кућевним радовима, уче их шити, кувати, прати и т. д. Оне ручају са њима заједно, тако, да се дјеца навикавају на учтиво и пристојно понашање. Дјевојке, које су васпитане у ИлФорду, налазе лако мјеста у Лон дону. Интересантно је то, да су у Бернар довом заводу све дјевојке обучене разнолико, те се ни по чему не разликују од осталих дјевојака лондонских, као што је то обичај по другим заводима, гдје све питомице имају једнако одијело Др. Бернардо би и тада имао огромних заслуга за сиротињу, кад би само хиљаду сирочића спасао од пронасти и олакшао им борбу за онстанак, али се он не за држава само на томе. Он је основао бол. ницу, у коју се узимају на његу и чу вање само така дјеца, која пијесу ирим_

136

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 9.