Ženski svet

примера, који би иае могли особито задовољити. Дух времена није баш иогодан ваљаном одгајаљу, о чем ее можемо свуда осведочити у друпггву као и у канцсларијама. Морална дезинФекција нужнија је можда него она против колере н другпх заразних болести. Небројенп људи сматрају својим средиштем кавану или нивару или вртлог раФинирана друштвепа живота: ку-

ћа им је само ноћиште, А матере врло често немају енергије да покажу добру вољу, без које се добар иример не да ни замислити. Благо сваком детŁту, које одрасте у чистом неиомућеном иородичиом животу! Оно ће бити некада зачин друштву и сећаће се свагда оних, који су му добрим примером утрни цут доброј мети,

У Бечу 18. ДЕЦЕМБРА 1892.

Ст. J. Стојковић правник .

ПИСМО О ЗАБАВИШТИМА.

из „Педагошких писама Јов. Јанка Кнежевића. (Свршетак).

*на који, даклем, начин остварује Фребл своју идеју? Човек долази на свет слаб и нејак. Мало ио мало почиње, да ојачава. Почиње да се i креће, почиње да рукама маха и да хвата, ногама да хода; а уз то, додајмо, нагоне глади и жеђи, којима се кус развија, за тим гледање и слугаање, којима се вид и слух развија. Мало по мало, па чула ојачавају, те малшна може да прима утиске безброј предмета у свету. Камо ћемо са тим новим човеком и његовим новим снагама? Камо, ако га нећемо иуетити првој и најбољој учитељици, —при роди, јер она може највишег и најлепшег, да упише у нову књигу детињих душевпих сила. . . Али је природа одредила детету, да се игра! И јесте. Али јв ирирода одредила ту игру за куиљење света оног. што fie детету треиати у далем животу; а то купљење треба да буде уређено и систематски т. ј. кзд би пустили дете, да оно само гледа ирироду, то би оно по својој урођеној дечијој иесталности и темгњом за променом, иосматрало час овај час онај нредмет без икакова реда, те не би слике предмета ухватиле чврста корена у души детињој и због тога, гато се само дете не би могло паћи у безброју нриродних предмета. За то је задаћа забавишта, да упознаје децу еа разним предметима и то систематски т. ј. да иочне са најједноставнијим предметима, на иа даље. И зар не? Дете гледа, и што

види, то му остаје у души. Дете чује, и што чује, и то му остаје у души и т. д. Једном речи , cee, што детиња чула из света скуие , сви ти иредмети из света, односно њихова слика, уесу важне исихолошке чињенице. И гле, шта ствара та обична зар игра дечија! И Монтењ вели за ту игру дечију: „Играње дечије није обично играње, као што изгледа, но је то најозбиљ* нија детиња радња.“ За то је Фребл казао, да пуштамо децу у природу; и да је стварамо, где је нема т. ј. да се дижу баште. И тако постадоше дечије баште, односно забавишта, где ће деца да се уче важном ~тројејединиству“ (Das Dreiemige); слободном раду, навици и иодражавању (вели сам Фребл) 1 А сад, да, пређемо на важност забавишта за кућу и школу! Стара је и ириродна ствар, да је кућа ирва учитељица детету. Отац и мати, на и остали чланови породице су учитељи детету, но мати је од свију први и најтлавнији учитељ. Али с’једне стране, како и мати није увек сиремна и способна са разних оправданих и неонравданих узрока да врши до крајности свој позив до дечијег школи обвезног времена; како опет с друге стране, новије доба културно корачи нагло нанред, те изискује што чвршћу спрему од млађих чланова за овај позив; то су Фреблова забавшпта добро дошла 1 Fr. Fiobl’s Kindergartemveseii „Heransg. von Fr. Seiđel“ Wien und Leipzlg 1883.

Вр. 2 ЖЕНСКИ СВЕТ.

19