Ženski svet

Лагано, лакше, о срце јадно! Ма нламом пламтиш њено је хладно! Ил’ њено, можда, више и није За другог куца, за другог бије? Лл’ није ... . није! Јер да jt; тако, бар рсч би била, Која би тсбе, срце, блажила —* Било би речи било мелема, Ал’ она .... она, срца и нема!

Јест, нема срца, о тешко теби Скоро kem пући ближиш се крају! Боље и тако, но живет’ бедно, Живет’ у болу, живет’ у вају! Бољ.е је да си немо и мирно, Ко да се вијеш сред огња л.ута .... Боље је, боље .... не живет’ тако . Боље је, боље хиљаду пута!... Крагујевац. Милаи Bacuii

Милан Baсић.

ДА ГА ИЗНЕНАДИ.

ПРИПОВЕТКА.

-f 1 И Д РУ ГИ П У Т ОДЗВОНИЛО, још неколико трепутака па ke се влак 4ШШ к Р- ен У ти Ј а она још ето]и на пеР OН У на ие екида ока еа њега. Жл „Ујаче, кад да ти се онет надамо?“ Дунитају га њене румене уепе, глае јој чудновито звучн, а он опажа како га Ф притајане еузе загушују. „Не знам еинко, ал чини ми ее да неће бити тако у брзо.“ „0 боже, а ја сам миелила наики ке можда опет какав ненадни елучај који ke те нама домамити 14 казивала је опа и еад јој ее на очима еузе заејаше. . „Не дете моје“ ирихваги оп благо „еад неке екоро паики таки елучајеви оеим“ „Оепм? и изусти она радознало. „Оеим ако их ти пе с г гвориш.“ „Ја?' ( ушгга она аод етраха да ее влак не крене нре по шго oua од њега одговара ехвати готово јој дах етао. „Тн, тп рече оп смешеки ее. „Удај ее“ дода шалеки ее пе би ли је мало разве дрио, „удај ее па ево ме као па крили.“ Она му пешто каза ал звоно зајеча и оп не мога чути шта му је одговорила, само је оиазио, како јбј ее образи руменилом обаеуше, и како лако уетукну еа нерона. Влак звижну на иође, он завитла шеши ром, у њепој ее руци залеирша марама, на опда се у тренутку раетадоше. За кратко време иа нероп оетаде иует, Свп ее разиђоше, еамо оиа још етоји па вратп чекаонице на гледа за густим мла зом дима који влак за еобом оетавља, иа тек када ее бвај раеилинио, изгубио, кре ну и она куки.

оп благо елучајеви

Није запамтила родитеља, у њега је одраела, а он и жена му обаеипаше је милоштом баш кац да јој хтедоше еве оно накнадити, што јој је уеуд немилоено ускра тио. Ал има том две године како му жена вечним сиом заспа, иа како је увидео да кука оетарелог удовца није згодно место за шеенајстогодишњу девојчицу, иовери је неком њеном рођаку ио оцу јој, али је још увек врховни назор над њом водио он. Добро је њој било и у ове својте, али јој је недоетајало оне тоиле нежиоети којом еу је ујак и покојна му жена загревали, зато јој је и било тако тешко ра стати ее с њим. Ал није дуго чекала на epekiio им виђење. Шала њеног доброг ујака ее обиетинила: на ио годиие беше ее СоФија испросила за врло ваљана човека, Станоја Лазика нроФесора из С. У очи онога дана, када чекаше сватове, беше ее у невеетином дому скунила сва својта, еви познаници, да ее још тога вечера е њоме ироведу и онроете Разговор ее завађао то на ову то на ону етрапу. Млађи је шалеки ее задиркиваху, а од старијих је еваки имао да је но нечем научи, да јој по нешто еветује. Само је ујак јој кутао Ал док је он на своју девојчицу немо гледао, разне му ее миели по намети ројиле. Помишљао је на то како би млого што шта друкчије било, да еу Софијини родитељи заживели, или бар да је он у евојој куки еватове јој онремити могао; а са овим мислима укршгавала ее брига о будукиоети тог девојчета, које је као евоје дете пазио и волео, „Ујаче зар ти немаш ништа да ми ка-

154

ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 10