Ženski svet

жеш? уиита СоФија видећи га тако ћутљива. „Нишга двте моје, што би се раоликовало од онога што си до сад већ чула. Могао би додати само још ово: немој ништа чинити без знања свога мужа, ни најмање маленкости немој од њега затајати, јер из таког затајивања може кад год највећа несрећа произаћи.“ „Ујаче, ти то тако озбиљно говориш, као да си те речи из сопственог искуства поцрпео“ рече му СоФија смешсћи се а и не слути да је ногодила. „Па тако и јесте“ ирихвати он. „Доиета?“ зачу се из више грла као из једнога. „Да, да; на ако ми дозволите, ирииоведаћу вам једап одломак из ирошлости мојих младих дана; можда ће се њиме осим моје миле удаваче још ко из друштва кориетити.“ „Молимо ; молимо“ кликнуше готово сви радознало, и док се старији у својим наслоњачама које боље исправише, које јаче завалише, а млађи у крајњој радозналости столице своје њему ближе примакоше, иоче он овако: „Од кад се знам, волео сам књигу. Био сам син сиромашних родитеља, те сам некако у њих једва измолио благослова за школовање. Имали су ту богме посла и еуседи и кумови. Оно мало готовине што ми родитељи слаше једва да је залегло толико да сам могао станарииу платити, а све остало морао сам ја кондицијама зарађивати. Моја љубав према књизи расла је уиоредо са мном. Кад год сам досиео, бавио сам се лепом књижевности, а јесам ли коју иару заштедио, уиотребио сам је на иоиуњавање евоје библиотеке. Ово скуиљање и набављање књига прешло је код мене готово у етраст. Другови ме знаше, па чим би изашло гато ново из штамне, надтицаху се који ће од њих бити ирви да ми то саопшти. Разуме се да су се и оии тиме користили. Сваком је од њих моја библиотека била на расиоложењу. Тако је то било за све време мога ђаковања, на и онда, када сам био ua све научишту. Док су моји другови проводиди све

своје слободно време како је који хтео и умео, дотле сам ја седео код куће и не читао, него готово рећи гутао све оно што сам или сам иронашао, или што ми други преноручиваше Узалуд беше све мољакање мојих другова да њиховом колу пристуиим; ја сам остао нри своме. Најпоеле гледаше они у мени неког особењака; на како сам ја после наших књижевника иајрадије читао Шексиира, па његовим делима за љубав и енгзески учио, о њему млого говорио, и свугде и сваком могућом нриликом по н што из његових дела наводио, почеше ми се чак у очи смејати, а да то исмевање буде '"то нотнуније, прозваше ме Енглезом. Дап за даном па ја сврших своје науке, а на брзо иза тога изабрагае ме за ироФесора у Б. Моји другови који ме не пуштаху из вида, мигаљаху да ћу, ношто у озбил»ан живот запливам на свога Шекепира заборавити ; али се нреварише. Ја се нисам ни за длаку нроменуо. Неки од њих иочеше ме задиркивати питајући ме, мора јш и девожа коју будем хтео узети за жепу, Шексиира тако волети као ја Ј.а сам им рекао да то не ћу тражити, ал да ја не ћу узети девојку која пе зна енглески о томе сам био иотиуно уверен сам, на сам се трудио да о томе и њих увсрим Но они ме сваком таком нриликом баш онако с ојски исмејаше. Па јесам ли иснуиио оно чиме сам се толико пута заверавао ? Јесам да. Отишао сам једном на неку забаву у С. и тамо се уиознао са ћерком тамошњег лечника Р. која ме је тако занела, да јој не само нисам замерио што није 'нала ечглески, већ сам у то време готово и сам на свога Шекспира заборавио. Већ на ио године иза тбга, била је Јела моја жена. Нећу вам дуго говорити о нашој брачној срећи; задовољите се тим, што ћу вам рећи, да је била нотиуна. Прошло је било дветодине, а ја се нисам ни за тренутак покајао шго сам се оженио девојком која не зна енглески. Моја Јела није знала енглески, али је и онет зато била врло образована; а што је најглавније умела ме је иоштовати и во лсти, умела је срцем и душом бити опо

Вр. 10. ЖЕНСКИ СВЕТ.

155