Ženski svet

њега видети, да је писац оштар поематрач друштвеиих одношаја и човечијег развитка од малена, осим тога ћемо у њему видети ону иризнату Француску духовитост, којој се ни најмања појава не измиче. Српска књижевност је преводом овога дела обогаћеиа једним изврсним радом. Истииа, да се за оштову овом делу узимају друштвене прилике, у којима иисац живи, дакле Француске, а поглавито иаригаке, но то за нас ништа не умаљује вредност његову, јер и у нас ћемо иаићи млоге и млоге прилике у овој књизи ооисане, да се баш са свим слажу. * „Од нрилике од три године дете се већ може поуздано убројати у врсту „рђаво образоване деце“, и Јао! сирото дете! Још је тако мало, још ништа ни не зна, па већ да је ~невоспитано и рећи ће млога нежна мати, бојећи се, да се ту баги њено дете не подразумева. Али опет је тако. „Отишло се у иосету . . . .“ „Нашој мази се час спава, час се непрестано и немарно сваљује матери на крило, час се непажљиво одупире ногама о наелоњачу.“ „Лица одвратна а гласом развученим крмауче : хоћу ку&и, хајде купи. “ „А мати се жури с одговором: Хоћемо, хоћемо, благо ти матери! сад ћемо • ти си ми добар . . . .“ Није ли то слика обична, иећемо ли то сваки скоро на својој деци искусити ; хоће ли за, то деца бити рђаво васнитана? Која би српска мати своме детету рекла одлучно кад кући дође: нећу те више новести кад пођем кудгод! Да, која би рекла? Или би можда и рекла, али која би то и одржала? А ту баш и лежи. Зар млоге матере не иснуњују својој деци и најразноврсније желзв? Па шта све бива од тога? Прочитајте прву главу ове ваљане књиге, па ћете видети, од каква је уплива на дете оно, на чега се оно у својој четвртој години навикне; видићете шта ће од њега

бити доцније ако му онда, кадјош држите да „ништа не зна“ у свему попуштате. Лено се у овој књизи каже: „Од три године је оно натуривало своју вољу, и попуштало му се.“ „Од десет година оно види, да се усвајају његове мисли, било то вољно или по иевољиЈ Или зар тако дете неће од десет го дина мислити, да је паметније од свију који га окружавају, зар се мати неће чудити и дивити њему, како је паме/гно. Управо је очигледно изнесеи цео развитак дечији, како се погрешком родитељском рђаве павике у детету укорењују, како детиња превласт над родитељима јача, и како родитељи све више губе од свога уплива и унрављања иад дететом, не хотећи или не могући зарана дете своје за тегнути. Зато ћемо и чути, као што писац вели, кад од тог детета већ постане младић, и родитељи ужаснути увиде своју немоћ, те виде да су душевие особине њиховог дететаудариле странпутицом, овакавразговор: „Ево како кори, оитужује једно друго: Чудиш се, гито ти је син такав .... рећи ће отац. Он доиста и није могао иостати другчији , него што је .. . / Све си му чинила ио вољи; тебе заношаше свака његова реч; теби беху леии и сами безобразлуци његови . .. Што је сада такав, није никакво чудо! Такав је и морао бити /“ А мати ће нохитати с одговором: ~Ди вим ти се ссшо што говориш!. . . Ти дакле мислиш , да жена може сама владати деipjM ? Очвво је да ироњисује ред и да га се деца боје. Али буди искрен! Јеси ли се икада озбиљно забринуо о своме сину? рече ли му кад год макар две три речи ? Ха! свагда си радо остављао мени да му чаитрам, сам.о да му се ти не замериш. А ако си кад год и што шмре/гио. никад ниси иретњу извршио. Наиротив , кад бих га ја што изгрдила , место да ми иомажеш, ти ми иред њим ниси за ираво давао : никад не рече , е жено , е враже , ираво си имала. Сад ти је син ввлики; васиитао си га, ио својој вољи је лиТ. . . Од сад бе.ш сам за њега одговарати. То се тебе тиче ... Ја, од свега дижем руке! и

ЖЕНСКИ СВЕТ. Вр. 7.