Ženski svet

АФОРИЗМИ ЗА СРПКИЊЕ.

Пише гђа С. С.

лика, у руци је држала диван бео кригт. Трећа је била етарица, блага лица и сребрних власи. На њој се огледала лено* та нрве сестре и оабил.ност друге. Па као што се оне међу собом разликоваху, тако им беху жел.е и намере раз личне. ЈБубав је хтела да влада, Врлина да упућује, Доброта да номаже. „Ми се раетајемоД рече Љубав сестрама. „Посланство ће нам се свршити, кад се нађемо сједињене у једном срцу. Тада се можемо вииути у недогледгте висине, одакле смо и дошле.“ И тако се растагие. Куд год је Љубав пролазила, сретала је радост, слава и одушевл.ење. Она је нашла л.убав, тонлу и истиииту, лвубав, која се с непоколебљивом верношћу ирепоси и иреко гроба, л.убав, која одважно и смело савлађује све препреке, љубав у колеби, љубав у палати, л.убав за поје динца, л.убав за цело човечанство, л.убав свуда. Па ипак није била задовољна. Овако се тужила: „ Још пе нађох себе у савршеиству. “ На свом путу паилазила је Љубав често на Врлину и Доброту, али сваку за се. Уз ЈБубав, на место Доброте, стајала је Себичност, а како је често строгој Врлини недостајало ЈБубави и Доброте ! Једнога дана дође Љубав у дивну долину, која се блистала, купала у сунчаним зрацима. Кроз све Тке ливаде вијугао је бистар иоточић. На цветним обалама играли се лептирићи, милујући цветак по цветак. Птице у лугу славиле су Творца дивном

Идеал вечите лепоте женеке показао намје Фидија и Милон. Та је лепота нашла израза у ; медицејској и миланској Венери. Али оба та ; кипа, ти узори класичне иластике, које је i изрезала рука бесмртних уметника, нису у струку | нимало танка Та у т«-м.у не лежи леиота, него | у пластичној облини, у еластичном и грацијозном Ј кретању и гибању тела. Но те се дражи женског ! бића губе у мидеру, који даје телу облик дрвене ј лутке, јер не допушта слободно ириродно кре- 1

! химном похвале и захвалности. Божапстве; ни мирис испуњавао је ваздух. Љубав је осмехом облетала ову долн! "у. „о, кад би била моја! Овде бих оспо; 'вала своје царство, овде бих се вечио иа; станила!“ узвикмула је она, обасипајући i ружама сребрнасте таласиће. У том усамљеном крају спази људска r бића. Под гранатом лииом, која се далеко преко воде пружила, клечало је девојче; лице је иокрила рукама Да ли од прекоi мерне среће или љутога бола? ЈБубав му се ириближи и иознаде, да ; је баш она сама, која девојану тако потреса. | Нрема њима, на суиротној обали, виђаху Гсе двоје младих, загрљени. Весели смех Ј њихов дотаче се девојчета и оте му тужни i уздах. Оно се подиже и са свим преобра жено погледа okq себе. Божанска благост обасја му бледо лице. Рашири руке и завани: } „С Богом, драги! Будите сретии! Кад ; те није могла усрећити моја љубав, нека те усрећи моје пожртвовање ! Ти не можеш ј ни замислити, колико ме је горких суза и I непроснаваних ноћи стало, кад сам ти твој у л.убав привела. 0 Богом и заборави ме! Мени може само Бог номоћи!“ Кад је чула ЈБубав, иољуби девојче у бледо чело. Од једном се створише Брлина и Доброта крај ње. „Да еи благословена, кћери наша!“ шаптаху оне. „Ти си саму себе иобедила, а то је највећа победа!“ Девојче осети близииу надземаљских бића, иогледа горе, као да види, како се, смешећи се, na ипак са сузама у очи.ма, и радосно вију пад њом. Зајечар.

Превела Д . Ј. Гавриловић.

тање ту чаробну еимФонију млађане гиикости. Мидер шкоди здрављу а без ов-ога нема лепоте, нема сунца, што све оживљава. * Женскиње би се радо отресле мидера, баш као и мушки круте огрлице, кошуље и маншете, али не смеју од моде. Само снажна рука кида лаице, па док мушки трне тесне огрлице, морају и женскиње трпити мидере.

Вр. 2. ЖЕНСКИ СВЕТ.

29