Ženski svet
ПЕСНИШТВО.
НЕ КИТИМ СЕ БЛЕСКОМ . . .
МАЛИ ОДМОР.
За спомен гђици Зори Вучетићевој.
ш дА' е китим се блеском земних адиђара, А и на што мени тога земног дара? Зар да с’ оним китим, што се земно зове? Не, таштина худа души ми не гове. С неба ниспослата света лучо знана, Од нашега света врлином названа, Твој је украс скромни круна мога циља, Ти ми буди души вечита пратиља!
Т. Бечеј.
ш 1|р ест а игра те из кола Пустише се моме миле, Па се око седа старца Хај! у коло ухватиле.
Кад заиишта Косово нам равно Где но паде Србин тако славно, Замути се оно сунце јарко, Све крваво зађе нама жарко, Завришта уз чедо српска мајка, Јер је пита: „Где ми је бабајка?“ Па довикну из облака вила: „Са иесмом га негуј, сејо мила!“ И од тад је мајка миле моме ! Певала кроз сузе чеду своме, Песмицом га жарко одојила, Песмицом га лако успавала, Песмицом га зором пробудила, Песмицом га Српству сачувала. Певала му Цар-Душана славног И јунаке са Косова равног, Па дику нам Милош-Обилића, Или оних девет Југовића, Или оног осветника жарка, Та јунака Краљевића Марка!
Па нек други желе себи земних дара> Нек се ките блеском земних адиђара Ја ћу да се китим они бесцен-дари, Моји скромни, дични нонос-адиђари !
Диже старац гусле своје, Осмехну се благо, лако, Стишаше се моме чиле, Преста жагор, слуша свако
Не китим се блеском земних адиђара, А и на што мени тога земног дара ? Када имам дарак, вишњег Творца дело, Имам душу, чистих рај-песама врело! Хај, та грешник никад раја достат’ не ћс, Нити грешном душом мирит’ рајско цвећо, Оно рајско цвеће, што се песма зове, Којом чиста душа Творцу своме гове!
Д. Неранџић-Брашованова.
„Хајде, деда,“ иокликташе, „Дед нам гуди, јасно кличи, Ал’ онако сриски штогод, Чим се сриска мома дичи!“
Певала му дичнога бабајку! А кад дете разумеде мајку, Кад одрасте, очврску му руке, Скочи оде гори у хајдуке! И застрени силан душман клети, Хајдук чек’о да му се освети. Једног дана јасна зора свану, Дође ора Србин у бој илану! . Ето тако Србин мало дану, Ето тако Српству зора свану; Па будете л’, српске моје моме, И ви таке мајке роду своме, Будете ли срнску иесму јарко Неговале, миловале жарко, Дз,' ту песму, што нам дика мила, Уз коју нас чува сриска вила, Тад нам не ће само зора сванут’, Већ и слога: јасно сунце гранут’, Јесте слога, . . . . !
Бр. 5. ЖЕНСКИ ОВЕТ.
73