Ženski svet

прозору, напољу је тако ведро, лено и иријатно, сунце тако мило сјаје, а улицом шетају многа деца са својим мајкама. Вар не можеш више да видиш"? Наиољу је тако лено и иријатно, а овде у соби тако је мрачно и жалосно! Мати дубоко уздане. Је ли мајко моја, мене можеш да видиш, ја сам тако близу код тебе. Девојчица је све то говорила брзо и наивно. Болесница се подиже, иружи руку, обгрли девојчицу и стиште је на груди Јесте злато моје, још те видим, ноче мати да говори и пољуби злаћану косицу свог милог чеда, за тим иродужи: још те видим, али ко зна . . . Виљему се очи наводнише. Деца муче сиротицу! рече он и уђе у собу. Хедвиго драга, рече он и иољуби је у руку. Довео сам ти једнога госта, мога доброг пријатеља; доктора Валтера. Он ти не долази само као лекар, но уједно и као мој добар пријатељ. Госиа се нодиже нружи ми руку u горко се насмеши. Жао ме је ? госнодине, рече она, што Вас нисам пре упознала и видела. Сад тек, пошто ми се очи навикнуше на мрак и иомрчину у соби, могао сам пажљиво да иосматрам госпу. Била је млада и особито леиа. Сета и жалост пбкривале јој лице. Црте на лицу биле су врло финс и нежне, једном речи, на нрви ноглед учинила је на човека најиријатнији утисак, но у исто време до дна душе ганулаје човека љена несрећа. У иочетку смо говорили о обичним домаћим и породичним стварима, а мало смо тек додиривали друштвена и шира питања. Доцније дозове Виљем служавку и наложи јој, да изведе децу из собе, а уједно се и сам удали; то је био знак да ночиње лечничко иснитивање, при ком u он, ваљда из страха, није хтео да буде. Почех пажљиво да испитујем очи. Што сам више испитивао, постајао сам све озбиљнији. Опасност је била прилична. Бело на оку, биона све је већа и већа бивала. Пошто сам с исиитивањем био готов и пошто сам преписао шта се има чинити, осетим меку врелу руку моје болеснице на мојој руци. Господине, рече она полугласно, немојте нишга крити од мене, реците ми праву истину,

могу ли се снасти, или ћу остати вечито слена? Погледам јој леио и тужно лице и трудио сам се да јепотнуно уверим и осведочим о оном, што и ја сам нисам веровао. Не варајте ме, нрекидс ме она. Не варајте ме. Постанак, развпјање и име болести не важе и не вреде код мепс нигпта. Главно је нитање, да ли ће вечито трајати ова ноћ и помрчина, која ми се навукла на очи? Зар да морам у цвету своме, у својој 'двадесет шестој години бити мртва за овај свст? Зар да више не видим сјајно сунце, моју милу дечицу, моју узданицу? Зашто ме свемогући тако љуто казни, чије грехе испаштам ја сад, те морам да сам жива, а опет мртва за овај свет. После тих речи поче госна да илачс. Кад сам видео, колико јој је драг и мио живот и колико сс илаши да не остане вечито слепа, наумим и предузмем да јој рекнсм нраву истину. Умиритесе, милостива, иочех ја. Верујтс ми, као старијем и искуснијем човеку, ваша боља u несрећа и ако је голема и велика, није така, да због ње морате да очајавате. Мма у свету много већих иесрећа но што је вагаа. Како? Шта? Тек сам отпочела да живим, а Beli да морам осуђена бити на вечито слеиило и несиособност за сваки рад? М као така да наднем на терет оном, за кога бих и свој живот дала? По вашем мншљењу u суђењу то није несрећа? Колико бих већма волела и саму смрт! Милостива, ви узимате ствар с најгоре стране и нисте ме разумели. Признајем и нећу да иорпчем, да није ваш положај н стање врло критично и опасно, алп толико вам могу још рећи, нодвргнпте се оиерацији, и ја не сумњам, да вам се вид неће иовратити. Госпа скочи. Ви сте дакле убеl;ени, даје могућа операција ? Потнуно сам осведочен и уверен. Овде код нас у Берлину стоје вам на расположењу славни и ирииознати лекари и научници, код којих долазе болесници из најудаљекијих крајева света. Још данас ићи ћу проФесору С. молићу га, да вас сутра посети и радоваћу се, ако вам потврди моје речи. Но унапред вам морам рећи, да ie онерација врло опасна, од вас се иште мир, храброст и присебност, ако то не буде, не само да онерација неће помоћи, но искључује се и сваки даљи покушај и лек. Све ћу учинити, господинс, што год за-

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 4