Ženski svet

А како је мио живот ком се мили живети, ком се може живети у сваком добру и доброчинству ! И иза жалости, ка’ и у радости, живот је човеку мио и није иа одмет. Такав је живот: и радости и жалости и опет радости живела и проводила до јуче мила и непрежаљена покојница. После радовања туговање, после туге обрадовање зарад утехе . . . иза студени мразовне јарко суице огрејало! Јесте . . . после буре и страхоте, мрка неба и облачине, непогоде и грмљавине . . једва дочекамо да сунце огране, да нас охрабри. Ох, како дивно сунце онда сија како нам је мило и постопут’ милије! И драга нам покојница преживела је и преиатила сила страха и жалости; горке јаде прејадила, тешке туге претужила на дому свом: сви јој мили и рођени номреше, набрзо једно за другим, гроб до гроба наређа се гробље читаво ! У болесги гледала је и сахранила своје родитеље, па две сестре и брата, па мужа, мила војна свог, заштиту и обрану своју . . сама самохрана остаде напослегку у кући својој пуној некад сваке радости и радовања најлепшег сама самохрана ! . ка’ у гори, буром обломљеној, цигла једина јела зелена; ка’ у градини цветној и воћној још један-јединцати цвет, пунан у расцвету! Тако је остала и драга покојница иза помрле својте дома свога ! . . Па ипак није мила нокојница била сама самохрана у потоње, утепше дане за живота. Род и родбина најближа јој по лози и иореклу, радовала се, радосна, њојзи самохранци, и радости с њоме делила. И она, утешена к’о рањеник кад му ране одумину радовала се њима свима и њихној срећи, и њихову добру сваком. Енонабралаје цвећа најмилијег и прибрала адиђар-уреса за украс, да иривије цвет и украс уз бисер-грану јоргована . . невести под венцем, милој братучеди својој Олги, кад са војном пође на венчање . . ено, једва чекаше Недељицу прву, дан венчања миле неве и драгог јој младожење па да се часком и сама у жалости

својој разабере, разоноди и срадује срећи младенаца под венцима на венчању. Венчање и погреб сукобише се пред врати невесте радосне; једно другом пута препречише, жалост радост помути —тужно „Свјати Боже . .“ песме венчане и сватовске. На дан смрти божје мајке и отхода јој кроз смрт у живот самрт живот покоси нашој милој нокојници нанречац, кад се нико тому не надаше; кад се добрурад јој свак радоваше животу њену . . . и добру и доброчинству задрузи и свету невољном аза спомен дуговечни милпм покојним рођенима покојнице незаборављене, непрежаљене ! Еј, ал тако је божја воља била. Богу милом омилила чиста душа покојнице и Бог је узе с овог света к себи у насеља рајска . . . а часак јој страшни на самрти олакша лепа вера и љубав и нада хришћанска и жеља, да чим пре види тамо на оном свету све своје најмилије покојне, за којима је сузе лила од очију за живота свог. Оде и остави нас. Милостиво и добро творно срце у ње прекиде се душа чиста Богу одлети; и без збогом и без опроштаја остави нас . . да је жалимо а не нрежалимо; остави „Добротворну Задругу Српкиња Вел. Бечкеречкиња“ . . . да је помиње и хвали име њено, и сећа се ње по добру и доброчинству, док је годе. А иа дому свом, иза ње празном, остави у аманет свом сестрићу Димитрију, којега је иза мајке му, рано нреминуле, одхранила и на ноге подигла: да се труди и пашти, да виђен буде у робдини својој, припознат и на ионос свом роду и народу Србин и бранич вере српске православне: да буде достојан потомак (с материне стране) чувених Стојковића, Зорића-Неранџића; да спомиње са захвалом и слави име и леи глас своје добре и драге тетке и помајк‘е Маринке; да свуд и сваком добра чини: у част и спомен миле покојнице и своје и наше сиромаши добротворке, задругарке и благајкиње ове добротворне задруге Српкиња Бечкеречкиња. То ће бити кад и кадило најпријатнпје,

134

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 9.