Ženski svet

посрбио : Ст. Влајновић.

Туд га је иут водио сваки дан. Не нађох га дома; већ неколико дана како га неста, па ни трага ни гласа о њему. Најзад га опазих, где другом страном улице брзо прође. Потрчао сам за њим и за неколико тренЈтака га стигох. Како је изгледао овај човек ! . . .. Одело му изгужвано, коса замршена, лице бледо. Испрекидано је говорио, и сваким покретом се је издао, да се боји од мене, да се боји од људи! За тренутак један насилно се умири и ухвативши ме испод руке рече ми: Други живот отпочињем сада, други живот, брате! Видићеш, како ћу сретан бити!. . . На мах се отрже, бесомучно јурну напред, те га на првом рогљу улице нестаде испред очију мојих. Од тога доба је већ прилично времена прохујало. Израстох већ из младићког, те ступих у човечанско доба; али тог мог друга песника нисам могао заборавити. Тражио сам, али узалудно. Ону књигу још и сада чувам. Често је прочитавам, те је сравњивам са новијима, али ни у једној неналазим ону топлоту, онај природан гласак, који би онако битно говорио о љубави. Овај догађај све до сада не причах никоме. Али ме сада случај нагони, да вам испричам.

Једно лето проведох на селу са мојом малом породицом. Сваки дан сам излазио у шуму и на пољану, да се насладим природних красота, те сам од јутра до мрака тумарао међу усевима Често се загледах у вредне радени&е, који и најтеже послове весело свршаваше. Једног дана застадох пред неком групом посленика. Пажљиво сам их почео посматрати, док напокон један између њих окрете се к мени, те пристојно скинувши шешир, рече ми: Боме, господине, тешко нам је мало. . . . Више ,не мога рећи, јер већ у другом тренугку, баци ми се око врата и као некада,* давно, поче поново плакати, као мало дете. Прилично времена потраја, док се исплетох из тог загрљаја; сузе му блисташе у очима. Затим повиче једној стаситој млади, која зачуђено стајаше од нас не далеко. % Та оди ближе жено! Погле овог господина; он ће ти испричати онај случај, када бих једном шенут. И. ја јој испричам. Овај други живот му је донео срећу и ону вредну и чуварну жену, коју већ сада већма љуби од незнам каквих књига на свету. Риђица. посрбио : Ст. ВлајновиФ,.

КОВЧЕЖИЋ.

Гласник.

Ч итуља.

Приликом прославе шестдесетогодишњице владања енглеске краљице Викторије, дао је српски краљ Александар краљици Викторији орден Св. Саве првога реда. ЈКао повод даровању спомиње се то, што је енглеска краљица још године 1838 кнезу Милошу послала велику збирку разних економских справа, које су се од тога доба одомаћили у Србији, те је тако краљица одликована за развитак земљорадње у Србији. У недељу 13. (25.) јула састали су се на позив румског певачког друштва изасланици скоро свију наших певачких друштава на Стражилову, где су најпре учинили помен Бранку код његовог гроба, положивши венце од стране новосадског и румског певачког друштва, која су на овај састанак целокупна изалпла. После су се изасланици саветовали о томе, како да се доскочи тој невољи, што друштва певачка због оскудице у издавању српеких зборова врло тешко могу да дођу до новијих производа Срба комиониста. По дужем саветовању би решено, да се покупе сви зборови изворни који се налазе по архивама разних певачких друштава и да се издаду по предходној дозволи автора у једној књизи. Трошак око издавања овог дела еносила би сва певачка друштва, а посао око уређивања

тога дела поверили су присутни изасланици једном одбору, у који су изабрали проФ. Јована Грчића, А. Јорговића и Тихомира Остојића. После тога саветовања су присутна певачка друштва отпевала сложно и лепо неколико ueсама, а ирисутне певачице се још изиграле уз војничку музику, која је била присутна, те се у вече после пријатно проведеног дана разиђоше певачка друштва у уверењу, да су својим закључком српској музици користи допринели.

f Анна Павлови-кна. Добротворна' Задруга Срнкиња Новосаткиња окитила је венцем признања самртни одар своје миле садругарице, своје заслужне одборкиње и вишегодишње подначелнице Анке Павловићке, па у млогобројној и тужној пратњи предала земне остатке њене 6. (18.) јула о. г. успенском гробљу на сахрану. Рано се, још врло рано, уклони од нас та добра душа, та вредна и одушевљена Српкиња, та мила друга. Није навршила ни 55. годину свог доста мученичког живота, па промену овај бедни и невољни свег, леишим и вечним животом. Анка Павловићка рођена је у Будимнешти у одличној породици Владисављевићевој. Са својим добрим и верним супругом дром Стеваном Павловићем, адвокатом, новинаром и књижевни-

Бр 8. ЖЕНСКИ СВЕТ.

127