Ženski svet

ЛИСТАК .

У бури.

С МАЂАРСКОГ.

Завијајући тужне песме, јурио је хладан јануарски ветар и као див према малишанима бори се са снежним дрвљем, што падаше нагло из сивог свода, обукавши земљу у бели покров. Млада женска једва тек двадесет година противи се ено на сред друма, бури. Ветар јој у лице гаиба ладни снег, али се она пробија напред чудном издржљивошћу, премацељи својој. Премда је далеко још село; не види се ни бакарни кров дворца, или га само бура сакрива испред жељних очију. Волела би да је тамо; да се сврши у један мах. Тешко се одважила на судбоносни корак, но нре ће се понизити, него што ће пропасти У крај пута, или да се преда греху, у чијем наручју сретан живот ђека на пропале. Ноге је једва држе, а оштар ладан ветар пробијаше јој удове. Осећа, да јој се снага губи, као светлост гаснућег жишка, слути, да ће на * путу пропасти, пре него што ће циљ постићи, пре но што би као блудни син пред седог оца пала,' молећи опроштаја и милости. Како ће тужна смрг бити на овом путу, остављена сама. Кад човек међ меканим узглавницима лежи, не мисли тако лако на смрт, али на друму, смрзнута, падне онда на иамет. Премда би волела, да је смрт опрости од патња, само да је учинила корак, коме се приближује, само да јој је опростио њен седи отац, чије је срце тако ранила, само да јој матирекла: Кћери моја! Али је циљ још далеко, врло далеко. Мало upe се појавио бакарни торањ, али оиет сад не види, премда је нову снагу тиме добила, срце поче јаче куцати, кораци се удвостручише. Очајно се бори против буре, али осећа, да је снага оставља, да ће се одма срушити крај пута. Само још неколико корака, онде стоји каменити крст, на %им син Божији, који је човечанство искупио, само њега да стигне, па ће ту онда мирније умретњ, Скупи сву снагу, одвуче се још до крста и загрли га.

Вечна милости, не остављај ме! Шапућу јој усна, а затим је остави свест, не осећа више ни ладноћу, ни умор. * Цело се село зачудило, кад се пронесе глас, да је милостива баронеса отишла са оним „музикантом,“ који је од пре недељу дана забављао госте у дворцу. И то дознаше од послужитеља, да је стари барон болестан, од кад се то догодило, и проклео је био своју кћер, која није хтела да слуша лепе речи, ни претње; тако је залудио тај плаво коси младић, који је за цело какав мађионичар био. Та и неће бити сретан тај брачни живот! Говораху старе баке. Не богме рано моја, а и није госпођица за таког пуког сиромака. Али баронеса Јулија нигата није од тог чула. Преко воље је очине отишла са вештаком, кога је свим срцем љубила. Бадава је стара бароница говорила и моЛИЈШ l Не остављај ме драга моја, та ти ћеш га већ заборавити. Знаш, време залечи сваку рану. И бадава је говорио стари барон : Ако нас оставиш, проклећу те неблагодарно дете. Баронеса Јулија ипак зато оде и поста женом вештаковом. Сретно су живили читаву годину дана, јер баронеса Јулија није имала друге жеље, само да је љуби онај, за кога она одбацује чин, имање и љубљену домовиву. Али као што обично бива код оваких бракова, велика љубав прође и вештак пошто му је кућа цео евет да би се опростио жене, оде у Америку да гостује. Млада жена оста сама, без сваке подпоре и на брзо дођоше повереници и однеше и последњи јастук испод главе. Шта да ради сама у овом свету. Обратила се родитељима ради помоћи, али се писма недирнута враћаху натраг.

186

ЖЕНСКИ СВЕТ. Вр. 12.