Ženski svet

Бр. 2. ~

Богу, да ми даде снаге и здравља да могу заслужити са ово моје десет претију, шта ми треба, па ћу хранити себе и ово одбачено и несретно дјете“.

Затим устаде и рече:

„Ах, опростите, што сам вас на оваки благ дан ожалостила, али моја неерећа ми је одузеда енагу и нисам била у стању, да за ове празнике што зарадим те сам се бојала, да згрешим и да пустим, да ми дјете код мене живе умре од глади. За то сам и понос и стид згазила и пошла од куће до куће, с уверењем, да ће свак на овако благдан удјелити сиромаку, не питајући ко је ни шта јег

Опростите, и допустите, добра чељади, да се удаљим са мојим дјететом, да се у самоћи помолим Богу и починем, јер је ово и сувише за моју изнемоглу душу и ослабљено тјело —

Наша мати попуни јој кошић, и понуди, да јој момак однесе и да је одпрати, но она то одби, благодарећи и благосиљајући нас, па оде са својим дјететом, које се једва дало отргнути од игре.

Кад је сиротица отишла, отац је још замишљено ћутећки сједио, док мати не прекидећутање. Приђе оцу пољуби га, и рече: „тешко свакој жени покрај така мужа, који своје страсти не зна да савлада“, и тад пољуби нас све редом и рече свечано : „Дјецо моја, будите паметни, јер док човеком памет влада, неће ни поштење изгубити“.

Ми онда још нисмо знали, шта те речи значе.

Године су брзо текле као што и речица својим коритом брзо тече, и не примећујућ колико миља ва дан превали. Тако и ми ни примјетили нисмо како нам је наше лјепо дјетињство прохујало. Нестало је дјетињства, али није младости. Милина је било видити наше сестрице како су се ужурбале; њихови румени обрашчићи, а уз то бјели огрњачићи, тако су красно хармонирали, очи севају а ручице работају све се то на брзу руку справља, па није ви шала, они се својој браћи радују, та давно се нисмо видили, и ми ево постадосмо удаваче а они

младићи, али се тако исто радујемо божићу као.

што смо се радовали и кад смо деца били. Наша браћа измолише од оца и маме, да

смеју за бадњи дан позвати неколико својих колега и они им врло радо допустили, говорећи: „Зашто не дјецо, ви и треба да сте весели, да пјевате и свирате, то је младим створовима и потреба, пјесма и свирка узвишава духове“,

ЖЕНСКИ СВЕТ. | 29

Међу младим људима, беше један, који је својим скромним понашањем, својом разборитошћу привукао пажњу мојих родитеља, а особито матере.

Он је с нама цјевао и веселио се, али се видело, да му притискује душу нека тајна.

Мама се упусти е њим у разговор и видило јој се на лицу да јој се допада младић. И она ће рећи на послетку:

„Мени се чини, да ја познајем Вашу матер. —

Сећате ли се, милостива једног бадњег дана. пре 20 година са једном женом и дететом рећи ће младић. Дакле нисам се ипак преварила рећи ће мати, па молим Вас, приповедите ми, шта, је е Вашом матером а шта с оцем јер ме занима јако онај призор. —

Он невесело спусти главу и рече тихо: „Кад желите, ево ја сам оно несретно дјете, моја мати живи са мном, она ме врло воли, а ја њу још више. Одхранила ме је својим трудом, а мој отац — остао — нечовек.

Он је у својој заблуди живио неколико годи.· на, без да је моју сироту матер подпомагао. Тек кад је био премјештен из мјеста, почне слати матери мјесечно неку потпору, но моја добра и племенита мати није престала радити, она је и даље заслуживала, шијућ туђе и мене школовала. Кад сам одрастао и почео размишљати, усудим се једном упитати матер: а зашто се ти мати тако мучиш и понижаваш а не трошиш оно што он шаље (отац нисам смео никад да пред њом изустим) то би нама за храну доста било и пружим јој новце, које сам баш био донео с поште. она нагло узме новце преброји и спреми а мене жалосно, ко с неким пребацивањем погледа и рече: каква ти је то мисао и реч, да се човек „понижава“ радом. Поштен_ рад, мој синко, човека не понижава. Док сам здрава, и могу радити, дотле нећу ни једног новчића од овог дирнути: овај новац, моје дјете, мени је мрзак и само једна помисао навела ме је да примам ову милост да тебе в њим учиним човеком. |

Мене је то јако дирнуло и ја сам јој пао око врата, изљубио је и молио да ми опрости ако сам ју увредио. И заиста, Бог је милостив према нама. Ја сам постао ето човеком, те могу сад и моју матер испомоћи. Ја ју поштујем и љубим, пазим је ко зеницу ока; и за то мо: лим, да ме пустите, да одем кући, да ми није

мати сама, јер ће јој тешко бити да проведе сама бадњи дан. Истина да ме је она иста