Ženski svet

82

пзложи вештачком подемеху м да посведочи раније суштаствовање два пола са ривалистичком вештином. Женска академија наука била би једна нова котерија. Дакле, није потребна. Имамо ми, што боље да урадимо него да се скупљамо под изговором литерарних питања, а у ствари, да задовољимо своју малу сујету и да измишљамо нове тоалете.“

За тим је био код гђе Даниела Лесије, која је добар романсије. Она се мало прошалила на рачун академије жена. „Тако дивно пи тако париски академија жена!“ Но, у ствари она озбиљно мисли да би академија те врсте учинила женскињу знатних услуга, па ма само и да окуражи женску литературу. Тако би и списатељке добијале награде за своје списе. Истина да је академија наука у Француској, досуђивала по коју награду и књижевницима нашег пола, али је ипак од два писца једнаке способности и различитог пола увек човек био тај, који је односио победу, јер су се господа академици бојали, да се покажу и сувише галантни.“

Најзад запита ичђу Едмонда Ростапа, која му одговори весело и врло смиш" љено. Она мисли, да би тамо било врло, врло занимљиво, јер би извесно било и нарочитих костима, без сумње каква лепа зелена хаљина нежне ниансе, И да би то било врло лепо, кад би се у свечаним приликама поред осталих конституисаних тела, виделе и четрдесет лепих бесмртница. Јер би оне морале бити све лепе и младе,

ЖЕНСКИ СВЕТ.

Бр. 6.

по што старе госпође не умеју бити кокетне. А ако би се жене — академици показале неукусно обучене, овда — збогом дражи! Но она озбиљно мисли да женама не треба академија наука, пошто је немогуће да се скупе четрдесет жена да већају озбиљно о литерарним питањима. Јер чим се жене нађу између себе, логика и разум не светле баш тако у њиховим разговорима. 5

„По мом меродавном мишљењу — вели она —- жена није створена да сама корача. Њој треба мушких савета. Ја мислим да би се женска академија наука могла остварити само под једним условом, а тај је: да се свака „зелена хаљина“ антажује да слуша савете: оца, мужа или брата.“

Ето чиме се занимају Французи и Францускиње. А ми Српкиње, о чему ми треба сад да мислимо и којим би се питањима ми сад занималер Ја мислим, да бих са свим згодно могла да употребим ову реченицу госпођице Јованке Шовен : „Имамо ми много шта боље да уредимо.“ Нама не достаје много што шта потребније, као на првом месту: завод за васпитање врлих матера, правих Српкиња, добрих васшитачица, које би нам одгајиле, Југовиће, Обилиће, Рајиће, Караџиће и друге, и Српкињице, којима би биле идеали: царица Милица, Јевросима мајка, кнегиња Љубица и друге узор жене рода српског, Ето то би била најбоља академија наука, коју би српске жене оствариле.

Ниш, априла 1898. Нада.

бА МНОМ...

Са мном ће се сада, јади да се друже, Дани ће ми свитат пуни јада туге... Ја ћу живет лепо, што нико на свету, Плакаћу кад хоћу, ал пред светом нећу, Јер какви су људи, реће, том је лако, Неће се вероват, смејо се ил плако.

Кад ме почну бити, ил мало ил јако,

_—_ М нато сам вичан, са мном бива тако —

Ја плакати нећу, онда ћу да певам,

Јер пред светом нећу никад да запевам !

Буди ће се смејат и ругат ме свако,

А неки ће рећи: „тај је дирнут малко !“ Турија,

И што год ми пруже, све ћу испит радо, И вино ћу примит, срце ми је младо,

Па весеље воле, а без вина није

Јер где се весели, ту се оно пије !

А пруже л ми жучи — то нећу узети Много сте већ дали — о људи проклети !

Мој је живот са вас, — ја вам не знам касти—

Пун горчина, бола, без икакве сласти

Ваше лепе речи, а подмукла дела,

Убијају душу, уништују тела,

Па паднем ли и сам, крај ће бити свему

Ви ћете ме жалит: „млађан живот свену !“ Јова 3. Мед.

<> ———7—————7 7