Ženski svet

90: ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 6. Милога прољећа прошло ме је вр'јеме, Времена су дошла озбиљнога рада Али енови златни никад се не губе; И живот и друштво — све се измјенило.

Ја погледе бацам сред прошлости н'јеме Успомене ту се састају и љубе...

Ја знам, мила Олго, кад у баште цвјетне Сваког дана твоја љубав ме је звала; Кад у ноћи оне, свјетле ноћи љетне Руци мојој ти си твоју руку дала.

Ах године многе прошле су од тада, Чини ми се као у ену да је било; Цетиње.

И гле! другом стазом нађох цвјет убави, Он је тако диван, као и ти што си; Погледује на ме, љубављу ме здрави,

А љепотом душе душу ми узноси.

" Благослови, Олго, пут живота мога !

Најмилиј ми цвијет дари ново доба.

А ти мене држи као брата свога —

Љубићу те тако до хладнога гроба... Максим.

НВУМСКИ УВЕТОВИ.

1, Је па.

Знам да ћете рећи, да је роса, накупљена по лишћу отежала и повила гране јелине онога тихог дана, када сам се био изјутра зауставио под њом гологлав, осећајући велику ватру у глави. Рећи ћете можда, да је то роса била, што је у виду течног бисера а у хиљадама ситних капљица падала на усијано ми чело и побледеле — од туге, — образе 2 |

Можда ћете рећи и то, да је јутарњи по: ветарац, пролазећи кроз меке, зелене и мирисне јелове иглице, производио жалосни неки звук, налик на шум морских талава, — и да је нихање грана долазило од удара поветарца о њих, и учинило, те је цело дрво изгледало као неко живо биће 2

Најзад ви ћете, може бити рећи и то, даје,

после многих година, мене јела заборавила; да сам ја за њу, тога тужнога и мрачног јутра био исто тако туђ као и у она која је сунце испуњавало било надом и усхићењем, — да је наш растанак, који ће бити извесно и посљедњим растанком, оставио код ње исто толико успомене, колико трага оставља у ваздуху кака отпевана песма .....

Али, кад би ми ви и по хиљаду пута поновили та ваша хладна и здрава расуђивања, нећу им ни за трунчицу поверовати и увек ћу доказивати, да су то истинске сузе падале са зелене јеле на моје запаљено чело и побледеле образе; да је онај тужни звук, налик на шфм морских таласа, био искрени и болни јаук и срдачан уздах саучешћа ; да је дрхтање грања долазило не од ветра, већ од узбуђења које је цело дрво потресло.

Ја никада нећу напустити мисао и веровање да је јела сачувала сећање на она дивна јутра, која су била препуна сунца, наде и усхићења, — и да је се она стресала зато што сам та дивна јутра сравњивао ва посљедњим, које је било замрачено маглом, меланхолијом, тугом и очајањем. и

Најзад би се сасвим узалуд старали да ме убедите и о томе, да- сам се за навек растао са дрветом мојих еветих успомена и да нас већ ништа, више не може зблизити једно другоме!

Јер стабло те јеле одебљало је већ толико, да би га било лако истругати на четири дебеле и јаке даске.....

А из тих дасака, меких и миришљавих, може се саградити така колеба, у коју ће радо лећи једно несрећно срце, истрзано болом, — лећи да заспи за навек.....

; о Шта је било

Блудио сам посред шумске честе, трзајући_ се на сваки трепет светлости и на сваки подух ветра.

Личио сам на ловачког пса, који је изгубио траг свога госе, — или још боље на тицу, која не може да погоди пут ка своме гњезду, кога

су зли људи разорили.

Шума меје поздрављала милионима поклона, милионима очију посматрала ишапатом милиона гласова питала ме: |

— Шта тражиш ти овдег То ме је раздражило било, и ја јој прекорно одговорих :

— Ти имаш милион очију и не видиш ;.милион ушију и не чујеш; милион срдаца — ине осећаш! Па зар човек ва оваким — тужним —