Ženski svet

Бе ЈЕ

ЖЕНСКИ СВЕТ,

161.

су, без своје кривице, пострадале и пале на туђу милост. Ова установа начиниће души места Женском Друштву и покретачици тога, гђи Јелени Н. Марковићки, бившој деловоткињи друштвеној, јер ово је и хришћанско и човечно дело. Старице имају етан, огрев и препитање бесплатно, а издржавају се добровољним прилозима и милодарима Женског Друштва, Њихова, Вел. Краљ и Краљица, прилажу редовно по 1000 динара годишње на ове цели, а прилажу знатне своте и на Ђачку Трпезу, што је за похвалу. И у овом дому, као и свуда, затекли смо приме ран ред и чистоћу ; а обе ове установе смештене су у кућама под најам, које, по себи се разуме, нису удешене за ове цели, те много смета њихову развитку.

Но као год што стоји на челу свакој овој установи по једна управитељка, тако и Дому Старица стоји на челу гђа Милева Ризнићка, која заслужује сваку похвалу за оно, што смо затекли и видели. Из овог и оног, што смо чули из уста те одличне госпође, види се, да стоји на челу те хумане установе заиста не само вредна и уредна жена, носго и жена племенита срца.

Према свему том, што смо видели и сазнали на овим трима установама Кенског Друштва, у Београду, закључујемо, да ву наше Београђанке заслужне сваког поштовања и да су одличне Српкиње. На њих би се могле угледати и друге тамо и овамо, те да се надмећу у добру, што женски пол највише краси и уздиже.

УВЕЛА РУЖА.

(По туђој мисли).

Поернула трула соја,

Уз њу дивље руже цвале, Да су бајне, миомирне Дивље руже, нису знале.

— Ал је шарни лептир знао

Што је крај њих налетао.

И очаран једној слети, Загреб на Духове 1901.

Па јој срче сласт са уста А кад испи — другој оде Еј ружина срећо пуста !

Рујна зора посла росу Да умије ружи чело,

Али њено бајно чело Са невере јадно — свело.

Цв.

а

ОДЈЕК СРИКИЊЕ НА ЗАГРЕБАЧКЕ ИЗГРЕДЕ.

Загребачки изгреди растужили су нежна и сестринска срца и наших Српкиња у толикој мери, да су устале на овој и оној страни, да, осуде тај небратски поступак, јер и оне, као мушки део нашег народа, живеле су у том убеђењу, да је Србин и Хрват један народ и да се само писмом и вером деле.

Кад се Српкиње купиле у Београду, да искажу свој бол над несретним догађајима, спремила је била за тај састанак наша угледна старица гђа Савка Суботићка овај говор, који због своје слабости није могла на лицу места говорити, те га изновимо овде, да се види, како наше Српкиње суде, како осећају и како осуђују.

Кад човека страст заслепи, не види, да јури у своју пропаст и руши све што му на путу стоји.

Кад нам тешке бриге мисли обузму, а туга

на срце падне, тада нам опет душа и тело под тим теретом малакше, у ком се стању налази данас сваки родољуб, који премишља о црним данима у Загребу и кобним последицама, које могу ти дани за собом повући у блиској и у даљној будућности. А како је тек оним старим родољубима, који су оно златно доба у Загребу проживели, оно доба, када су Хрвати и Срби једним духом дисали и једној мети тежили, кад се није вамо говорило већ и осећало, да је брат мио, ма које вере био, кад се на све стране чуло: „Што је камен драги злату, нека буде Срб Хрвату, а што је златна круна грбу, нека Хрват буде Србу“. У оно велико време, када су се сви Словени као рођена браћа осећала, а Срби и Хрвати за један народ, једну крв сматрали, у то доба су се народне вође бориле само против етраних непријатеља и за народна права. приносили олтару