Ženski svet

ЖЕНСКИ СВЕТ.

93.

Из збирке „МЕЈЕК ЕБУОНШМО“.

Слободно по Хајнеу.

Ту је опет премалеће, Цвати цвеће и дрвеће.. Природа се опет буди, Из дремежа нагло креће.

Птице миле опет поје У горици лиснатој Б. Пешта.

| | | | |

Бели јањци играју се У травици зеленој.

Међу цвећем лежим болан,

У даљини бруји... бруји...

Кроза груди моје младе

Тио туга струји... струји... Душан Малушев.

СЛАВУЈ И РУЖА.

„Она ми је обрекла да ће са мном играти, ако јој донесем једну црвену ружу“ — рече ђак

„али у целом евом врту не могу да нађем ни једну црвену ружу“.

Чује то славуј у своме гнезду на високом храсту, те га љубопитно погледа кроз лишће. „Ни једне црвене ружеу целом свом врту“! рече он и његове се очи наводнише. „Како срећа ипак зависи од иезнатних малих ствари! Све сам прочитао, што мудри људи написаше, сазнао сам "све тајне Философије, али ипак бедно живим, јер немам ни једне црвене руже.“

„Ја овде најпосле видим правог љубавника“ — рече славуј. „Сваку ноћ певам о њему иако га не познавах, сваку ноћ причах звездама његов живот, сада га видим преда мном. Коса му је угасита као зумбул, а усне румене као ружа за којом он тежи; али му тежња превукла лице смртном бледоћом, а туга му црте изнурила“.

„Принц сутра у вечеприређује игранку“ шапуташе ђак — и моја драга биће тамо. Ако јој донесем једну црвену ружу држаћу је на својим рукама а она ће наслонити главу своју на моје груди, и своју ће руку држати у мојој. Али у целом врту нема црвене руже, те зато ме неће гледати и проћи ће поред мене, неће о мени ни мислити, али моје ће срце пући од туге и бола“.

„Доиста је он прави љубавник“ — рече славуј. О чему ја певам то он осећа; ја се радујем, он тугује. Свакако је љубав нешто чудновато. Она је лепша од смарагда, а скупља него најлепши опал. Љубав се не може купити бисером и гранатима, нити се може наћи љубав на тржишту. Трговци не могу с њом трговати, нити се може златом измерити.“

_ „Свирачи ће са својих галерија“ — рече ђак — „на својим инструментима засвирати, а моја ће драга играти. Она ће играти тако лако,

као да неће под додирнути ногом, а удварачи ће се натицати, ко ће пре с њом играти“. Али са мном неће играти, јер јој не могу донети црвену ружу“. За тим леже на зелену траву, покри лице рукама и плакаше.

„За што плаче“ рече мали зелени гуштер који весело мрдајући репом протрча поред њега.

„Е за што“ шапуташе красуљак нечујно

своме суседу. „Плаче за црвеном ружом — одговори славуј. „За црвеном ружом 2“ Кликнуше сви — „како

је то смешно!“ а мали гуштер онако мало цинички гласно се смејаше. Самеје славуј разумео тугу срца у ђака, те ћутећи сеђаше на дрвету и премишљаше о тајни љубави,

У један мах рашири своја крилн и одлете торе у висину, прхне преко луга као каква сен и прелети врт. У средини врта беше леп џбун ружин, те кад га спази слети управо на њега.

„Дај ми једну ружу“ — рече славуј — „а ја ћу ти певати своју најмилију песму“.

Али џбун мрдаше главом.

„Моје су руже беле одговори он — тако беле као морска џена и беље од снега на бреговима, Него иди до мога брата, који расте око оног старог сунчаника, можда ће ти он дати што требаш“.

Славуј одлети том џбуну, који расте око сунчаника.

„Дај ми једну ружу“ — рече славуј — а ја ћу ти певати своју најлепшу песму“.

Али џбун дрмаше главом.

„Моје су руже жуте“ — одговори он тако жуте као коса сирене (морске девојке) која седи на. престолу од ћилибара, а жуће од смиља (зеленкаде) који цвати по ливади, пре но што косач уђе са косом. Него иди до мога брата који расте под ђачким прозором, можда ће ти он дати оно, што требаш“.