Ženski svet

102.

иза моралнога. Беседа је имала око 2400 К прихода свега, а чистога прихода имала је 1448 К 37 потура.

Пошто се већ навршило три године од постанка ове задруге вредно би било забележити колико је за то време било утрошено свега на добротворне цељи. При овом послу находимо ове

ЖЕНСКИ СВЕТ.

Бр. 1

поштовања достојне своте. Утрошено је: на одело сиромашној школској српској деци 1682 К, на милостињу 268 К, на потпору културних уста-

нова 230 К. Само те три главне своте чине више од 2000 К.

Не хвалимо се много, али ако се и хвалимо са добрим се хвалимо. Перовођа.

ПАСТИР.

У гори зеленој, Пастир стадо пасе, По трави меканој, Стадо му игра се. —

Помаже му драга Чувал" стадо бјело, Ђе је љешна трава, Ђе је боље врело.

У гори зеленој

Када стадо бјело, Травицом зеленом Нахранише цјело.

У хлад га угнаше, Под зеленим дубом, Па ту починуше

Д, Друг са својим другом. | етриње

Драган са драганом Јагње с' овцом бјелом, Под дубовим хладом Момче с цуром Јелом.

Тад јој драган рече,

Из дебелог хлада.

Ђе врело жубори: „Љубиш ли ме млада“ —

Мјесто одговора, Цура пољуб даде, На груди његове Занешена паде! —

А грање зелено Од зеленог дуба, Сакри миловање Два љубљена друга! Михаил.

МО од ОКК О О

» ЛИСТА. %

Мат ОД њ 6 257

ОЛАВУЈ И РУЖА.

(Свршетак.)

Ђак лежаше још на трави где га је иоставио славуј, а очи му још сузне беху.

„Буди сретан“ рече славуј — „буди сретан, па ћеш добити црвену ружу“. Ја ћу је при месечини својом песмом у живот привести и хранићу је крвљу срца свога. А ја од тебе једино иштем, наиме, да останеш веран у својој љубави; јер љубав је мудрија од Философије,

која је тек доста мудра, и она је моћнија од

сваке светске силе, која је по себи доста моћна. Крила њена гору као пламен, а тело је њезино као један пламен. Њене су усне слатке као мед, дах њен мирише као тамјан“.

Ђак погледа горе и приелушкиваше, али не могаше ништа разумети шта му рече славуј,

јер он разуме само таке ствари, које се налазе у књигама.

Али храст је разумео и.он се сневесели јер здраво љубљаше славуја, који је међу његовим рашљама савио себи гнездо.

„Дозволи ми још једанпут да чујем твоју песму“ — мољаше храст — „ја ћу усамљен бити кад одеш од мене“.

да тим отпоче славуј храсту извијати своју најлепшу и најмилију песму, а глас му беше као звоно чист и јасан.

А кад славуј заврши песму, устане ђак те извади из џепа папир и оловку.

„Он разуме нешто“ — рече самом себи упутив се попреко лугом „то му не могу порицати, али да ли што и осећа 2 Ја се не бојим. Биће да је код њега тако, као и код већине вештака, код њега је све шала, а нема ни труни искрености. Не може се он никад жртвовати за