Ženski svet

Бр. 11.

изнурена а овај страшни сат са сасвим ју је оборио. Јецаше неко вријеме, док доктор недонесе чашу неког оевјежујућег пића, рекавши :

„Попите ово, добро ће Вам чинити“.

Кад диже главу, доктор је гледаше убезекнуто а жена викну у страху: „Јао мени!“ У часу се сјети да су примјетили маску. Прије ју је крио густи вео, ког је, у муци, била дигла. Поцрвенивши од муке, брзо га навучен устаде са столице.

„Морам сад ићи. Хоћете ли све наредити за пристојан спровод>г Ја ћу све платити, само

ЖЕНСКИ СВЕТ

ме извјестите“. Она даде доктору своју адресу |

и он је допрати до врата. „Знате, ствар ће се морати испитати“, рече он. „Да, наравно! Како се то догодило 2“

упита она, уморно. „Мислим да ће се то узети | као несретан елучај. Изгубио ја равнотежу и.

пао с неколико степеница“. вори Мара.

„Ах!“ једва изго- |

Срећом пролажаше један Фијакер и доктор. га заустави. Вожња јој се чињаше бескрајна. |

Кад, на послетку, стиже у Јелисаветину улицу, осјећала се болна и дрхташе цијелим тијелом. Вјерна Јованка, кад чу да се спољна врата отворише, пожури доље и нађе своју господарицу, полуонесвијешћену, на клупи у ходнику.

Једва је одведе горе, положи је у кревет и по- |

вла по доктора.

Три недјеље висио јој живот о концу. Запаљење плућа и велика изнуреност у мало је не отјераше у гроб. Била је млада те споро и скоро преко воље отимаше се од смрти.

На мјесец дана по смрти БеФријевој, дитоше је из кревета, те лежаше слаба и равнодушна на канапету. Снага јој се, по мало, по-

враћала, те је могла примити неке своје најбоље пријатеље. Глевлејови су били у Лондону, те је госпођа проводила по који сат код ње, покушавајући да на ново, побуди у њој вољу ва живот.

Једне. недјеље замоли је Мара да јој запјева коју пјесму: „И ја ћу помоћи ако мотнем“, дода смјешећи се.

Госпођа Глевлеј испјева први стих пјесме „Има брдо зелено — — —“. Кад је почела други, зачу неко потмуло крештање. Мара покушаваше да цјева. Од једном обе застадоше. Мара се смијаше.

„Не могу да цјевам. Немам више гласа“.

„То је само због слабости, драга; опет ће се повратити“, рече госпођа, Глевлеј врло тужно.

Али се не поврати више никада, премда јој се њена обична снага повратила! Све се покушавало, што еу доктори предлагали, али узалуд ! :

Нестало је гласа, који јој је донио толико уживања и толико жалости у животу! Мара је за то слабо марила. Нијс имала више никаква. интерева за живот, све наде бијаху јој закопане!

„Хоћете ли ме повести опет у Вајмстерг“ питаше госпођу Глевлеј. Чим се доста опоравила, одведу је у стару кућу у Вајмстеру.

Њене собе у Јелисаветиној улици издаду а вјерна Јованка пратила је своју господарицу.

Послије неколико времена узме малу кућицу близу капије од катедралеи ту се настани да доврши дане свог живота

Мало је ко могао и енивати да је женска са густим велом, — која је тако редовно похађала вечерњу — Мара Крос, једном тако славна пјевачица. ;

одзив МОЈОЈ МАРИ.

Мислиш жељо! — да те заборављам 2 Тако дуго, — кад ти се не јављам ! Твоје, живо, силно добро много,

Ко би срећо! — заборавит мого 2

И ако те јасно не споменем,

Сећам те се — кадгод оком тренем ! Твоја лепа, мени слика жива,

Из болног ми срца не избива !

Мотрим поља, дубраве и горе, Шаљем поглед плавом небу горе, Не би ли те гдегод ја углед, Некадање моје среће чедо!

Кад поточић зачујем у гори,

( талавићи своји кад жубори, Предамном се слика твоја створи, Па и глас твој чујем, де говори!

Па баш с тога сав у жудњи горим; Што бих хтео да с у поток створим! Тад бих теби, сунце моје лепо,

И сам нежно, — кроз таласе тепо.

Па кад гледнем плавом небу горе,

Од њега ми с очи твоје створе!

Е, — онда бих — мило моје чедо !

Плаво небо — све до смрти — гледо! Н. пл. Миковић.