Ženski svet

Бр. 4.

КЕНСКИ СВЕТ.

19;

НЕТА ЈЕ НАЈВЕЋА СИЛА.

Говориће гђица Бојана Дракулићева на интернационалној

Срби, Мађари, Немци, Словаци и Русини, Хришћани, нехришћани, источни, западни, ини, Са свима разликама грађани овога града,

Шта вас сједини тако напречац, изненада 2 Падоше преграде силне, које вас иначе деле:

У тобоце вргосте скупа бојева ваших стреле И само једна мисао прожима свима груди, Стукнуше надимци разни: Данас сте само људи. И кад вас гледа душа са осећајима чедним Најмилији сте јој тако са тим именом једним. Појаву томе само једина још је мана,

Што у години вашој мало је таких дана;

А племенита би душа, да може, довека Гледала у вама тако чиста човека,

И радост наша мора још зато да је бледа, Што така чуда твори данас једино беда. Поклоните се, силни цареви овога света,

Јер ваша сила нигда не стиже тога лета; Мудраци, што учите, да мудрост највећа стоји, Где највећа противност с противношћу се споји Ако не знасте до сад, где је та „златна среда“, Дођите амо данас, научиће вас беда.

Ах, она не чека реда,

Баш као ни самрт бледа —

Па зато од ње евако у души вазда стрепи, Отуда сте ми и ви у скупу данас лепи.

Ватра и вода душмани су крвни,

И свог и туђег бића најстрашнији жрвни; Ал кад се мудрост човекова згоди,

Па посредно ватру допримаче води: Највећу силу доби овог света,

Која га диже за стотину лета

забави у Н. Саду, о Ускрсу 1904. у корист сироте деце.

До невиђена до данас полета.

А муњевине два противна краја

Кад облак само у ваздуху спаја,

Гром и пако од тога се створи:

Запали нам муња и све нам сагори.

Ал кад човек жицу међ те силе стави, Заузда их мудро у секученој справи Захука се снага и стаде да, ради,

Да се новој сили цео свет изненади: Као мисао брзо глас нам свуда сеје

И кола-нам тера и светли и греје Људи скрсте руке, па за њоме гледе.... Но све силе шта су код свесилне беде!2

Ал човеку ни с ње нек није срамоте ! Та њему се сила никоја не оте;

А она нас учи, гле, у нашој среди Како човек може одолет и беди: Противности силне кад људи изравне, Доживети могу и те дане славне,

Да утрне једном сва на свету беда,

Да се о њој после само приповеда ;

Кад се иекрен човек са човеком здружи, Укротиће и њу, да му род не ружи; Кад удружи мудрост разне врете дара, Што их је у Немца, Срба и Мађара, Може бит Угарска, што је била стара Да ве буде силе, да јој чини квара.

Зато кад вас видим у оваком раду, Царевину бих вам дала — да је мени даду Ал како сам овако и слаба и мала, Нека вам је уиме сиротиње: хвала ! Јован Живојновић.

ДРАГОЦЈЕНОСТ НАНИХ НАРОДНИХ ВЕЗОВА.

Пише Јелица Беловићева.

Да вам причам стару причу...

Бијаше једном краљевско чедо, дивна мома. Родитељи ју љубили, па је имала, све што је заискала. А њезине жеље ницале су све из ванредне грације срца и из особитог осјећаја за, љепоту. Ваљда зато, јер јој је Вила кумовала. Једнога дана пожели хаљину од сунчаних зрака откану. |

Отац — краљ — многе је муке имао, док јој је ту жељу испунио, али она се је ипак напокон гиздала у прекрасној хаљини отканој из сунчаних зрака. Тада пожели хаљину из зрака,

блиједе мјесечине. И ту је добила. Сада пожели, да јој скроје одијело састављено од коже свих животиња на свијету. Краљ намршти чело; али јој и ту жељу испуни. Но када је угледа у тим крпама, одагна ју из куће своје. Од онда је стајала сирота краљевска кћи на улици и провила. Когођ би прошао ругао би јој се и презирао ју сироту и не слутећи, да је ово краљевско чедо. Само ријетко када погледао би ју неко боље, па би онда опазио испод оних крпа нешто сјајно и бијело, нешто што је драгоцјено и красно. И климајући главом одлазио би даље,