Ženski svet
16.
СВЕТ. Бр. 4.
не могући разумјети, чему се под оним крпама крије љепота...
И наша је лијепа српска мома ов»ково краљевско чедо. ИМ њој је некад ваљда у давној
ЖЕНСКИ
давнини кумовала биј.ла вила, па је и у ње за.
то ванредно јак осјећај за љепоту и њежна грација срца и ума. Али и она јадница данас, особито у новије доба, — стоји на улици у крпама туђинским, неугледним и недоличним. И крај ње пролази свијет, па се мисли: „гле, неуке сироте! тле неспретна накита! Гле ти ње, накинђурила се као Ариканка шарено и сјајно, а без укуса и смисла!“ Само ријетко када ју погледа неко боље, па онда опази испод оних крпа туђинских бијелу кошуљу из домаћег платна и на њој драгоцјене везове, из којих говори богата душа, сјајан укус и краљевско поријекло љепоте.
Ој, лијепа наша момо! Де скини, душо, де свуци са себе те туђинске крпе, па се заодјени красотом одијела твога! Када метнеш на се оне твоје њежно у боре сложене скуте, сложене у стотину таквих бора, а везену красним чисто вародним орнаментима, боме си љепша, него што је било зар оно краљевско чедо у хаљини од сунчаних зрака! Када метнеш на се кошуљу везену у рубиће, у расплит и у пирлит, или туђинску моду; доме баш и јеси љепша него што је икада била разблуђена краљевна у својој хаљини од блиједих мјесечних зрака! У твојој се народној ношњи смијеш инајфинијем свијету показати. Свак ће ти се веселити, свачије ће се очи на теби љепоте напасти. То ми вјеруј, марљива везиљо моја! Та ће те вјера спасти од туђинштине, која те нагрђује немилице... Стручак мирте и рузмарина у споменицу дичних Српкињица, — госпођица Милице и. Зорице пл, М. ....
Борање
ДВЕ СЕСТРИНЕ... КВЕ ГРЉИЦЕ ..
на -
дан заједничка венчања.
Две сестрице, две грлице,
Крила стекле... ! Мајци милој и бабајку своме рекле: Време дође, мили наши,
Да летимо,
Новој срећи, гњезду нашем Одлетимо...
На љубави Вашој топлој,
Слатко хвала!
Чувасте нас и бранисте
Од евих зала.
Неговасте и хранисте
Пуни миља,
И ево нас доведосте
И до циља...
Па сад, кад је време дошло, Да идемо,
И нов живот, пун милине, Поведемо,
+
(Што нам усуд, хвала њему, Данас пружа,
Уз загрљај мила, слатка, Верна мужа) —
Благослов нам, мили налим, На пут дајте,
И здрави нам, п весели
Сви остајте!......
»
Тако веле две грлице, Две сестрице,
Узор кћери, узор наше Српкињице, |
А за њима тужно гледе Отац, мати,
И кићени и отмени Двоји свати.
Ну на страну тугу данас, Вина дајте!
Младенцима многа љета Наздрављајте !
Нек иж прати српска жеља Из давнина :
До године да поклоне —
Београд, 1/20. Марта 1904.
Мужу сина!
В. К.— Љубисав.