Ženski svet
12.
„Не очајавај, Смиљо, тако ти среће, одврати јој момак. Та кад би требало да новим жињотом дане душа твоја, кад би требало да веселим
оком погледаш цио свјет, Ти се бесвјесно бацаш |
у море туге и очаја. Не губи наду, не бјежи
КЕНСКИ СВЕТ
сама од среће, кад ти она пружа руке евоје, |
једина моја Смиљо, небо моје!...
Ох Јово, а гђе је та пуста срећа, та зар ти |
не видиш да сам ја само блједа сјенка некадање твоје Смиље и тој сјенки ти пружаш руке своје 2.
„Пружам их, јер тим више волим ту вјенку |
чим она више трпи. Јер та је сјенка све моје благо на овоме св'јету.
Доста је Јово, прекину га нагло дјевојче, доста је. Ако ли ме збиља истински волиш а ти
чуј последњу моју жељу, — ту пребледе као
самртник, усне јој подрхтаваху и дбврши једва чујно, — заборави ме....
„СОмиљо, отрже се очајан вапај из груди млађаног момчета, Смиљо, све ћу учинити, ал то не могу.
_ Молим те заборави ме, шапуташе блједо дјевојче..,.
Зашто ми чупаш живо ерце из груди, Смиљо, та ја ћу пре заборавити на самог себе, него на тебе, срећо моја....
„Али за љубав твоје Смиље учинићеш ти ове, што она захтјева. — Заборави ју, јер њу је давно срећа заборавила....
„Омиљо! молећи протепа момак, опазивши на њеном блједом лицу одлучну жељу. Смиљо, тим захтјевом ме убијаш, рушиш моје лжјепе идеале, гасиш последњу искру моје наде....
„Не говори тако Јово, тиме ја одклањам
Каменска, 25. 11. 1908.
|
|
Бр. 5.
највећу несрећу од тебе, а ти не знаш како ме тешко тај захтјев стаје....
Момак подиже своје умиљате очи прама њој, ал не проговори ни рујечи,
Пред њим је стајало од бола изнемогло дјевојче, њено блједо чело доби величанствен израз паћеника и изгледаше као какова надземаљска појава.
Момак се трже, ухвати је њежно за руку и притиште на њу последњи пољубац, а на њену суву руку паде најдрагоцјенији бисер — мушка суза.
Па кад је тако, Смиљо, кад не могу да одклоним ту горку чашу, нека се врши воља Божија, воља твоја, доврши он једва чујно и подиже своју лјепу главу; а при блједој зраки мјесечевој 38– трепери на његовој смеђој коси сјајна реса, последње сузе болног дјевојчета.
„Јово, нека те ерећа прати, у твојој срећи уживаћу и ја, а кад издахнем, сјети ме се топлом молитвом, прошапта дјевојче.
„Хоћу, угаснула звјјездо моја, одврати момак удаљавајућ' се лаганим кораком....
А биједно дјевојче баци за њим тужан поглед и уздахну тужно: Зар ми је судбина досудила само трпити и прегарати, — при том склопи своје мутне сузне очи и тако је затече
рујна зора....
Ни топли зраци прољетнога сунца, ни весео пој тичица. не пробудише је из слаткога сна. И жарко сунце задњи пут пољуби њено самртним блједилом покривено чело.
Милка М. Бркановићева.
з—-=————— ———
МОЈА ВРВА ДУГАЧКА ХАЉИНА.
Посвећено мојој пријатељици Олги Арсеновићевој Сомборкињи.
Сећам се добро како сам се само радовала, кад сам први пут навукла моју прву дугачку хаљину,
Било је то пре три године, а баш беше неки велики светац. Чим ми се сестра удала, наваљивала сам на матер, да ми сашије дугачку хаљину. Хтела сам пошто по то да изађем из кола „шипарица“, да будем „велика, девојка“,
Мати ми није одмах дозволила, велећи : да прво требам да поцепам ове кратке хаљине, аи да ме не мисли још удавати, јер чим обучем
дугачку хаљину, значи — да сам се подевојчила. |
| | | |
| | | | | | | |
| | | | |
0, како ми беше жао што још морам носити моје кратке сукњице и што ће ме још сви звати „Фрајлица“, а ја већ нисам више мала. Ну дође и жељени час, када ћу навући прву дугачку хаљину О Боже мој! како сам се само томе радовала... Мати је кријући од мене, дала да ми се сашије, изабрала је баш ону боју, коју ја волим и која ми лепо доликоваше према лицу.
Ружичаста боја престављаше доба у коме сам се ја налазила, У вече кад ми „шнајдерка“ донесе исту, мојој радости не беше краја, одмах је обукох, окретала сам се на све стране, изгле-