Ženski svet

Бр. 6.

рити порез и на шећер из својих Фабрика — на шећер из репе.

Но то је било лакше смислити, него извести. Настало је питање, како да се удари порез на шећер из репе. Најпростији пут био би ударити порез на готов шећер, који се у земљи из репе добија. Но извођење те мисли наишло је на погдекоје тешкоће; зато се одустало од тога, него се одлучило, да се репа која се у ову или у ону Фабрику доноси, измери и према тежини довежене репе одреди количина пореза. Када се смислило да се тако порез удара и купи од појединих Фабрика, пошло се од те предпоставке, да ће се из одређене количине репе добити и одређена количина шећера. Тако су Фабриканти шећера били сасвим слободни од контроле, како ће они шећер из репе вадити. По томе чиновници од пореза ни мало нису у Фабрике загледали да виде, како св тамо ради; Фабриканти пак непрестано су ишли затим, како да из довежене репе извуку што више шећера. Ако је Фабриканту испало за руком, да из своје репе истера који проценат шећера више, него што је држава претпоставила, онда је тај сувишак од шећера, што је Фабрикант из своје репе истерао, био слободан од пореза. Једном речи и та могућност да се може уштедити на порезу, Фабриканте је непрестано подетицала, да непрестано мисле о томе, како да производњу шећера из репе непрестано унапређују, т. ј. све више шећера из репе добивају.

Због великог чистог добитка, који су шећерне Фабрике својим господарима доносиле и због користи коју су имали околни земљорадници негујући репу, Фабрикација шећера из репе непрестано се дизала у Средњој Јевропи. Тако је дошло време, да се у земљи једној произведени шећер није могао сав у земљи и потрошити, него се морао из земље извозити у стране државе. Но због тога је држава за шећер у стране земље извезен, морала плаћени порез Фабриканту вратити натраг саразмерно ономе порезу, који је држава примила за репу, јер иначе тај у стране државе извезени шећер не би могао издржати конкуренцију са оним шећером, који је тамо у земљи самој произведен. Ако је дакле Фабрикант шећера из репе истерао шећера више него што је држава предпоставила, при мерењу репе у Фабрику донесене, да ће бити, то је била за њега већ лепа добит, јер је један део шећера био ослобођен од пореза; но када је један део свога шећера Фабрикант износио у стране земље, он је од државе добивао и у готовом новцу, тако да је од првобитне на-~

ЖЕНСКИ СВЕТ.

129.

кнаде пореза постала награда за извоз шећера у стране земље (Експорт-премија). Тако је то ишло више година и напослетку је дотле дошло, да је шећер у Енглеској, која је иначе главна светска пијаца за шећер, полагано шећер јако постао јевтин. Ти јевропски Фабриканти шећера, из репе (изван Енглеске) могли су због извозне премије шећер у Енглеској јевтиније продавати него што њих саме стаје производња шећера. Тако је Енглеска дошла до врло јевтиног шећера и Енглеска не би томе сигурно ни данас ништа приговорила, да није дошло скоро до пропасти Фабриканата шећера из шећерне трске у енглеским колонијама, јер они нису могли да издрже конкуренцију са јевропским шећером. А што је тако, бројеви ће објаснити. Производња шећера на целоме свету за последњих 50 година, од 16 милијуна метарских цената нарасла је на 118 милијуна метарских цената. Но године 1850. од оних 16 милијуна цената било је 185 милијуна цената шећера из шећерне трске, а само 25 милијуна цената шећера из репе. Данас пак од тих 118 милијуна цената шећера јесте 42 милиЈуна цената из шећерне трске, а 76 милијуна цената из репе. По томе се производња шећера из шећерне трске за то време само потростручила, а производња шећера пак из реце за то се време потридесетостручила. Да би дакле Енглеска помогла, Фабрикантима шећера у својим колонијама, после многих договарања и саветовања, изрекла је Енглеска на једној конференцији држаној у Брислу године 1902. да неће више трцити, да било кеја држава плаћа својим Фабрикантима извозне премије на шећер. Шта више Енглеска је изјавила, да ће на сваки шећер, који дође на границу Енглеске ударити каштигу у новцу у износу те извозне премије и у износу заштитне царине, коју тај шећер ужива у својој домовини, где је произведен. А шта то значи нека, бројеви објасне. Наиме пре оне изјаве од стране Енглеске немачки Фабриканти продавали су у Енглеској 100 кг свога шећера само за 15 марака, а каштига, коју би немачки Фабриканти у новцу на граници Енглеске морали плаћати, износила би 28 марке и 15 Фенига, јер је Немачка плаћала својим Фабрикантима 3 марке 75 Фенига у име извозне премије за сваких 100 кг а заштитна царина у Немачкој износила је за сваких 100 кг 20 марака. Да је тако остало, не би се ни мрве шећера могло из Немачке извозити у Енглеску. Налик на то било је и у другим јевропеским земљама у којима се шећер добива из