Ženski svet

Бе 6

ном руком око врата и он трчаше својим слатким бременом, које му се чињаше као перо лако до врата од парка. Мрачне и уске улице, кроз које је пролазио, бијаху пусте и он стиже, без сваке сметње, до своје кућице

У оном часу, када пређе преко прага исте, муесин по други пут позиваше на молитву. Никад у своме животу Ферхад није се тако свесрдно помолио Богу, као у том часу.

У колеби Ферхадовој, која се састојаше из четири једаог од другог одељеног собичка, и3гледало је чисто и прилично, јер је сиромах себилџија очувао добре навике своје срећне младости у богатом родитељском дому, а бејаху му из његовог пређашњег благостања, остали неки добри простирачи и меки душеци. Оне тиме намести сад своју најлешшу собу, смести у њу загрејан мангал и после половину часа, ова скромна, просторија, била је скровиште, у коме се и рагмажено младо девојче задовољно осећати могло. Пошто је Сенија ушла у ову собу, а Ферхад се из ње удаљио, она је одмах легла и тако слатко заспала, да се тек око подне пробудила.

Одмах до Ферхадове колебе становала је постара самохрана жена ослобођена ропкиња, која је до смрти његове матере у њезином харему била прва подворкиња и која је Ферхада тако њежно и својски љубила, као да јој је био рођено дете. К' овој верној души оде Ферхади рече јој, да се једно младо девојче, о чијем пореклу она не сме даље да распитује, ставила под његову заштиту и она ће неколико дана као његова рођена сестра код њега остати. Старица је била веома радосна, што је могла њеном милом Ферхаду да буде услужна и кад се Сенија из сена пробудила она је смотрила покрај себе екромно одевену жену са благим и кротким лицем _у којој нађе тако умешну и пријатну подворкињу, да је на многобројне ропкиње које су је у царском харему окружавале, лако заборавити могла.

После сунчаног заласка, Ферхад се нађе опет, пријави се код Сеније и она га прими као брата. Он јој исприча да је на једној грчкој лађи, која ће за два дана отпутовати, нашао службу као матроз и да ће се већ идућег дана од принцезе опростити, он је мољаше да се још један дан по његовом одласку задржи у његовој колеби, те да буде што сигурнији од гоњења турских власти... „Моја стара пријатељица“, додаде он, она ће вас верно служити и ви не ћете толико ни осетити, да нисте у харему вашем“.

ЖЕНСКИ СВЕТ,

151

Сенија климну главом и даде знак свога пристанка и гледаше замишљена преда се После дугог ћутања она упшта тихо: „Ти ми рече, да ћеш ме већ сутра оставити“.

„Ја сутра на вече морам бити на лађи, јер сат поласка лађе идућег дапа неда се у напред одредити Он зависи од ветра и времена. Зато сам те молио господарко, да још један дан останете у свој колеби“.

„ја желим дуже од једног дана да останем ту“, рече Сенија. „Мени је добро у твојој кући, а Гилнарка ме пази добро, поред тога осећам се још слаба, е да би ову собу напустити могла... Мораш ли ти баш сутра да одлазиш, Ферхаде 2 Не би ли ми могао дати времена да оздравим 2“

„ Ох, господарко!“ промрмља Ферхад, који је при говору Сенину побледио као крпа.

„Дакле“, продужи она даље, мораш ли већ вутра да одлазиш 2“

„Само жеља да вам не будем досадан, принуђава ме на то“, одговори Ферхад.

„Ти ми ниси досадан и моја је жеља, да овде останеш ради моје заштите и спокојства докти не кажем да се осећам доста јака, да могу оставити твој конак и вратити се у мој харем натраг“.

Сад наста лепо време у животу сиромашног себилџије. Он дању обављаше по дојакошњем начину свој занат, а то је морао радити, да би повећане издатке у своме газдинству покрити могао, али по заласку сунца, он је налазио обилату награду за евој труд у дугим, приј тним и наивним састанцима са обожананом султаповом ћерком. Она се брзо опорави и оздрави тако дивно, да је била још лепша и изгледала је потпуно еретна у тесном скромном кругу, у ком св њен живот сад креташе и који беше тако различит од красоте и дивоте, која је окружавала њено детињство у царском харему. Она је примала Ферхада као свога старијег брата, али није пред њим екидала свој вео, који је био тако прозрачан, да је Ферхад испод њега, све црте лепог лица, свеже руменило слатких уста и красоту белих зуба тачно распознати могао а кроз узани отвор вела, гледаху га велике жарке очи мирно и благо.

Тако су пролазили дани, недеље, тако су пролазили месеци, који су били за Ферхада пуни среће и блаженства, да га дању није мучила помисао, да ће га Сенија оставити. Она је била сунце његова живота ; ако оно зађе онда је био гурнут у мрачну хладну ноћ. Он није никад, могао прећи преко прага своје куће, а да није