Ženski svet

258.

— Шта је, срце моје2 Уплашено наже се |

мати над дететом. Оно је изгледало као да тражи | речи О смрти оно је имало врло нејасан појам. Али ипак, чинило му се,да ће се њиме нешто десити, и то' нешто велико, непромењено што га је чудновато гонило и узнемиривало; као да | је морао нешто брзо да сврши, што је још било за посвршавање. — Обећај ми нешто, мама,

— Све дете моје. Шта, хоћеш 2 |

Он је погледа његовим озбиљним очима. — | Волиш ли тату, мама2 Она се устезаше и савладано рече: _

— Дабоме да га волим.

— Као и мене 2 “

Не: ова лаж није могла да пређе преко њених усана.

— Ти си ми најмилији на свету — одговори и сузе јој појурише из очију.

Он мало намршти чело: — Али после мене долази одмах тата 2 Она му само мрдну. главом.

— Обећај ми, мама, да ћеш га увек волети, али увек Молим те, молим, обећај ми — наваљивао је сиромах молећи је страсно и бојажљиво.

— Та за име Бога немој се толико дражити. Обећавам ти све. |

— Је ли да не ћеш ићиу Бреславу 2 Оста- | ћеш код њега 2

— Код њега и код тебе. Је си ли сад умирен и задовољан 2

Јесам. Уморно се завали у јастуке. Џоло- | вина је била свршена од онога што је требало | урадити. — А где је тата 2

— Код куће. Хоћеш да га доведем 2

— Молим те. Нека дође одмах. Имам нешто да му кажем.

Уметник је зловољно ходао горе доле пред кућом. Већ читав сахат хода тако расејано, од оног тренутка, кад је чуо страховиту вест, да му је дете изгубљено.

Његово красно, мило, добро дете. Јединче. Сад се више није варао. Та он је требао много раније да зна да није намерно био слеп. Нико и ништа није могло да спасе дете Могло му. се бар уштедити много бола и туге. Рођени ро- | дитељи, које је он безгранично волео — они су му најчешће и највише стварали тугу. Ито једином и мртвоболном детету ! Јецајући наслони се на зид и стаде косу чупати Наједанпут брзи кораци преко зиљунка. -- Артуре! — Он

Београд,

ЖЕНСКИ

СВЕТ. Бр. 1. се брзо окрену. Његова. жена стајаше пред њим бледа и с уплаканим очима,

— Шта јег упита уплашено.

— Рајмунд те зове — рече жена и бризну у плач.

Он је остави и отрча детету.

— Ево ме, душо моја. — Желиш ли што 7

Седи поред мене, тата, и чуј ме, — рече

дете озбиљно и свечано. Отац седе на постељу и узе мршаве и малокрвне ручице. — Слушам те. Рајмунд обви колико је могао јаче руке очеве! — Је ли да нећеш маму никад оставити 2 Никад, тата, па ма шта се десило г Дај ми реч! — Ево. — И онпружи руку детету као каквом човеку. А дете сасвим озбиљно као човек рече: — Ти си ми, тата, дао реч Не заборави

никад, да си ми реч дао... И мама ми је обећала да ће бити добра према теби. Немој да заборавиш, мени за љубав. — И тада први и

последњи пут просу се из његова рањена срца горка осуда: : — 0, ви сте ми тако често стварали велику. тугу... Ви морате одржати што сте ми обећали... Отац није могао ни реч да проговори. Немо

саже главу на слабе руке детиње — као какав грешник, који моли опроштај, а сам себи не може да опрости.

Рајмунд је сад био ерећан. Ни једна упорна реч није се више чула у кући. Отац и мати били ву љубазни једно према другом — детету за љубав. Велика туга све је потиснула. Та није их стало ни мало труда да буду мирни. Садсу мислили само на дете. Мала Едита посведневно му је правила друштво, остајала је по неколико сахати. —

— Он ће зацело брзо оздравити! — Тако је она с уверењем мислила, а њен отац дао јој је за право.

— Они баш држе реч! — рече лекар својој жени.

— Знају да је већ при крају. Јесен неће преживети. А и боље је. Јер, кад би дуже трајало, зацело би пали опет у њихову стару грешку...

Рајмунд је сад волео малу Едиту и пристао је да је зове својом пријатељицом. Није имао више шта да прећути, није јој више завидео. Та и он је сад имао родитеље, који су се волели, који су били добри једно спрам другог и који се нису хтели оставити. Та они су му то обећали !

С немачког : К, Х,