Ženski svet

158.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. /—-8.

фовију Сефок и дође у варош Саутвоад, Грађани одлучише, да га свечано дочекају п поздраве.

Разуме се, да том приликом говор држи градски начелник; говор је саставио градски писар, а начелник — који није био особите главе, а уз то плашљив — није могао до краљева доласка научити лепо састављени говор.

Кад је дошао свечани тренутак и краљ Јаков ЈП. оставио кола, да прими поздрав грађана, западе честити начелник -— спазивши владара —- у такав немир, да је сместа изгубио главу.

»Ваше Величанествој«“ — (беше све, што је могао изустити.

Градски писар, који беше задобио неугодну улогу шаптача, — стајаше начелнику за леђима, па, у намери, да га охрабри, пришапне: »Држите се као човек!« нашто несретни начелник механички понови: „Ваше Величанство, држите се као човек!«

»Куда Вас враг носи 2!« поплаши се писар.

И »куда Вас враг носи“, — декламоваше дркћући од узбуђења —— начелник.

»Ја Вам кажем, Ви ћете нас још еве упропастити!« — шапташе изван себе писар.

И опет — као одјек —— зачу се дркћући глас ознојеног начелника: »Ја Вам кажем, Ви ћете нас још све упропастити !«

Краљ изгуби стрпљење. Не могући од беса проговорити ни речи, окрене Јаков П. уништеноме начелнику п његовим забезекнутим пратиоцима леђа, уђе у кола и одвезе се у галопу...

5 Необичан неспоразум.

Банкар Судерланд био је иноземац, али се настанио у Русији, где је нарочито на двору Катарине П. стекао угледа. Једнога јутра јавише му, да је цела кућа опкољена полицијом.

Официр Рељев уђе к њему: »Господине, имам тешку дужност, да Вам дојавим заповед моје високе господарице; ја не зпам само, шта сте учинили, да је она на Вас љута“

— »Али, господине«, одговори банкар. »ја вашетину још мање знам, Понта Ва. Него реците ми, шта заповеда светла царица“ — Господине, ја немам одважности, да Вам то кажем. = »Јесам-ли можда изгубио царичино поверење! = То Вас не би требало растужити, јер се то може вратити. –— »Можда ће ме отерати у моју домовину 2 — То би било додуше непријатно, али са Вашим богатством можете евуда добро живети. — »Боже!« завиче Судерланд ТЕ »зар ће ме отерати у Сибирију 25 — На жалост! — » Дакле у затворе“ — Да је само то: живи људи и то претрпе. — »Овети Боже! зар ћете ме тући кнутом 24 — Та мука је ужасна, али не убија. —- »Ах«, рећи ће Уа јецајући, »дакле мој је живог изгубљен Царпца, тако добра, тако пријатла још пре два дана, — — не, ја не могу веровати. Али, емилујте се и реците ми, шта је, јер би ми смрт била милија, него ове муке« — Е, па добро, драги мој. Царица

ми је заповедила, да Васе дам пепунити (еламом). — »Шта 2! повиче Судерланд, загледавши се у свога чудног госта. »Ви сте изгубили негде мозак, илп дарица пије сачувала свога! Како би она дошла на ту чудну мисао 26 — На жалост, пријатељу, ја Вам кажем само опо, шта ми је речено; ја сам се запрепастио и покушао одговорити, али царица ми заповедним гласом рече, да не оклевам, него да сместа радим, шта ми се заповеда: »Идпте п не заборавите, да Вам је дужност учинити без мрмљања, шта ја заповедам.“

Не може се замислити љутина и страх виротог банкара. Пошто је дао одушке евом нерасположењу, допусти му управник полиције четврт сата, да може уредити еве своје послове. Онда га Судерланд замоли, да може написати царици писмо и молити за милост. Управник пристане и однесе писмо лично у двор, па преда грофу Брису, гувернеру Петрограда.

Овај помисли, да је управник полудео, остави

та да чека пи отрчи к царици.

Тек што је разабрала, о чему се ради, повиче ИЕ »вети Боже! Та Рељев је изгубио главу! Шта му је наспело 7! Грофе, идите, трчите и заповедите, да сиротог банкара његови мучитељи пусте на слободу !«

Гроф отрчи и за час се врати, а, Катарина, једва угушујући емех, рече: »Рећи ћу Вам, шта је управо било. Већ неколико година имала сам једно лепо песето, које сам волела и дала му име Сундерланд, јер сам га добила од једног Енглеза. Ех, сад је псето угинуло, а ја сам заповедила Рељеву, нек се псето испуни сламом. Пошто је отезао, наљутила сам се на њега, тито можда мисли, да је извршење такве заповеди њему испод достојанства,“

6. Хенрик ТУ. и сељак.

Било је то 1600. год. Краљ Хенрик се после лова у околици свога замка у Нераку (гл. град његове дедовине, краљевине Наваре) враћао кући уморан п жедан, кад опази кућицу, покривепу сламом, а у малој баштици сељака, где бере брескве. Е Е

»Ти ту имаш лепог воћа, драги мој!“ рече он, »баш бих се весељем једну појео,“

Сељак одабра најлешне брескве и даде их краљу. Кад се овај мало освежио, рећи ће: »Лепо ти хвала, пријатељу; донеси ми сутра у двор једпу корпу твојих лепих бресака,«“

== Хоћу, господару, —- одговори сељак, = ја имам доста воћа.

Другог дана пође сељак у град, нос зећи пуну корпу бресака п најлешшег другог воћа, пскићеног цвећем. Дошав пред замак, хтеде ући, али

нађе капију затворену, а стража га не хтеде пропустити,

Сиромах човек каже, да је краљ главом наручио воће. »Нема ништа« — одговори вратар — »не можеш ућик« Сада исприповеди сељак све, што је било између њега и краља.