Ženski svet

10. ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 1,

ставила себи за задаћу живота, да жену, која по њеном мишљењу због разних традиција, обичаја, због комодитета и самовоље мушких, иако данас не већ у тој мери, као пре, али ипак још у тешком и несносном ропству и подчињености чами, учини слободном, и да ју у свему изједначи са мушкима. Овако формулисано женско питање, и ако наш век доста нескромно себи присваја иницијативу, није баш тако младога порекла, као што на први мах изгледа. Не познајемо ни један перијод историје човека, осим баш перијод најстаријег и најмрачнијег варваризма, у коме женско питање није на површини било, у коме човек (односно разни слојеви друштва), није чинио покушаје, да судбу жене олакша и да ју поправи. Стари Египат, Вавилон, може се похвалити светлим сликама у томе погледу, а грчка и римска историја показује нам жене већ на највишем, можда и сувише високом ступњу слободе, и ако морамо признати, да је жена у старим вековима била у опште јако подчињена, што је у осталом и данас, кад узмемо њен општи положај, нарочито код нижих слојева друштва. Што је пак намера за еманципацију жена далеко заостала иза истакнуте цељи, томе није узрок ни недостатак добре воље, ни недостатак искрености при расправи тога питања, но та обична и свакидашња околност, да ни најлепше намере наше, кад их остваримо, нису ни налик на оне идеале, које смо себи за задаћу ставили. У процесу остварења одкрњи се парче овде, парче онде и постигнути резултат једва да је приближно бледа слика онога, што смо свом душом замишљали, што смо у машти много лепше себи представили. То је као војничка униформа, о којој сања и дечак и млада девојка, јер је споља лепа и сјајна, а кад ју ближе позна, види да је само споља то... И питање женске еманципације је тако и ту се тако нешто десило, не из себичности ил или зависти, чак

ни због тога, што човек можда неби хтео да подели власт своју са женом, као што то већина феминиста мисли и тврди, но просто по природи саме ствари, а из узрока, које не можемо преиначити ни сада, а можда и никада, јер им сама природа смета.

ЕПеп Кеу спада у толико у круг умеренијих феминиста, што рачуна у опште са природом женском и не сматра жену способном за све оне послове, којих се и човек често тек по највећој нужди и потреби лаћа, Главна идеја њена је реформа љубави и брака; то јој је најстраснија жеља, то јој је задаћа живота, и ако изгледа чудновато да је ту задаћу оставила себи девојка, која можда познаје љубав, али о браку нема ни појма. Она живи саморана, неудата, па ипак жели, да положи породицу на јаче, сигурније и племенитије основе, но на каковима она данас почива. И ако то изгледа, као кад слепац говори о бојама, ипак најновија књига њена »љЉубав и брак« садржи у себи дивне расправе и мисли како о љубави, тако и о браку. Ко не би пожелио, све да није песник, коме је љубав неисцрпљиви извор појезије, да љубав постане најплеменитији, најнесебичнији осећај и по форми и по садржинир А ко би се смео уздати у то, ко би смео о себи рећи, да ће тај осећај, управо тај идеал осећаја икада постићи, на себи искусити, да ће љубити без жеља, без рачуна, без задњих мисли> Има ли таковог створа на свету 2

Истина, да се људска природа непрекидно, скоро очигледно усавршује и оплемењава, али тако чиста, тако анђелска, као што ју ЕПеп Кеу себи замишља, неће бити никад! Тој метаморфози човечије природе не стоји можда на путу разум или намера и воља, шта више такову промену би сваки у души зажелио, ко се стави на идеално становиште; но смета јој наш телесни састав, наша грешна природа, која се не може никада опле-