Ženski svet

110.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 5.

у кући срџшеког посланика, код чијих је укућана често позивана на забаве. Па онда како често одлази на бечке концерте којима се не може доста надивити. Тек сад види каква је разлика између певања кад слуша прве светске уметнике и Т.Д. || док би мајка читала њена писма мало би се умирила и развеселила. Али већ сутра дан опет би се забринула и једва чекала да освапе опај дан, кад ће опет добити писмо од своје удаљене кћери.

Али се једног дана озбиљно забрине гђа Мирићка: три дана не доби писма из Беча. Била је у највећој бризи. Час је помишљала да је Добрила можда (болесна па не може да јој пише. А час би сама себе тешила и мислила да се спрема за пешите па је у великом послу. Али кад не доби ни петог ни шестог дана писмо, била је у највећем очајању. И већ хтеде да депешом запита шта је и како је, кад у исти мах дође јој у посету нека гђа Ц.... па јој рече:

— Гђо Млрићка, дошла сам да вам јавим једну непријатну вест, што ми је врло жао. Али ми је дужност, јер знам како је матерама, чија су деца на страни.

—- За Бога, госпођо, говорите брзо шта имате да ми јавите, да није моја кћи — —

— Умирите се, госпођо. Све ћу вам казати; добила сам писмо од моје кћери, која је, као што знате, такође у консерваторији. Она ми пише да је Добрила слаба ида јој је казала, да вам не јавља ништа да је болесна, да се ви неби поплашили.

Гђа Мирићка није последње речи ни саслушала. Чим је чула да јој је дете болесно, била је изван себе тако, да није знала пи кад је отишла гђа ДЦ... Сва се кућа узбунила; све је било преплашено, узнемирено. Јадна мајка ни сама није знала, како ће жива дочеката да стигне до Беча и да види своје болно дете. Још истог дана кренула се она брзим возом.

% |-

У Бечу на трећем спрату једне куће, у чистој али врло скромној собици, лежало је на постељи болно девојче које је у грозничавом заносу сваки час дозивало своју мајку. Поред прозора седела је нека старија госпођа са наочари и плетивом у руци. Ла кад би у бунилу девојче дозивало своју мајку, она би је погледала преко својих наочари и рекла доста равнодушно:

— Но, но, умирите се, што сте тако не-

стрпљиви 7 Чекајте да вам метнем на главу свеж облог.

Тад би се доста тромо подигла са столице и пришла болесници.

—- Ето, опет сте збацили све са себе, а знате шта вам је лекар казао: да мирно лежите. Ето, сад су вам руке хладне као лед, а глава вам гори као у пламену. — да тим јој метне хладан облог на главу и покри јој руке, а девојче болно јекну: :

— Слатка мајко, тде си

У исти мах врата се нагло отворише, и гђа Мирићка, кас без душе, уђе у собу и полети постељи са узвиком:

— Дете моје, Добрила, дико моја, шта се то учини од тебе 72!

На тај глас болесници сенуше очи, па досно повика:

— Мила моја мама, хвала Богу кад си дошла, сад ћу за цело оздравити! Ох, мајчице моја, како сам те жељно очекивала!

— Мирно, мирно! Повика гђа са наочари. Ви се пе смете тако узбуђивати; то доктор не допушта.

Тек сад је гђа Мирићка опазила да има још неког у соби, и поздрави се 6 њоме. И док су међу собом изменили неколико речи. Добрила се опет занесе и у бунилу опет поче дозивати своју мајку. Сваки њен болни узвик прелазио је мајци као нож кроз срце.

Добрила је лежала од запалења плућа. Прво је имала инфлуенцу, па како је изишла из куће пре времена, па ново озебе, и добије запалење плућа.

Али мајчино присуство и нега као да су више утицали на болесницу него и сами лекови. Добрила се поче мадо по мало опорављати. И желела је да што пре пођу кући, говорећи да ће само код куће потпуно оздравити. Лекар им је световао да још који дан причекају, док се мало више опорави.

Једног дана, кад се већ мало предитла мајка је запита:

— Дете моје, зашто се ниси чувала, колико сам ти пута говорила да ћеш једном страдати.

— Е, драга моја мама, сад и сама видим да ми је бпо потребан твој надзор. Али ти обећавам да ћу се, кад оздравим, умети боље чувати. Само да ми је да што пре одемо кући.

— И ја то једва чекам.

— (), моја мила мама, сад ти смем све казати. Врло ми је било тешко кад си отишла, а

ра-