Ženski svet

Бр. 5.

ЖЕНСКИ СВЕТ 105.

снабдевени уживају и овде рајске насладе, којих

су са прва греха лишени и одетрањени били.

Нека Вам је с тога сретна ова крсна слава,

а благословен, дуготрајан и напредан нека Вам буде и на даље побожни и племенити рад Ваш!

Сомбор, 15. (28.) нов. 1905.

~ ар

У споменицу М. 0.

(А8 Мирза-Шасијиних песама).

Шта је мирис, што га ветар Са широког носи раја Према оном миомиру

Твог дубоког уздисаја!

Шта су оне слатке песме, Што је негда Хафис вио Према једном гласку, што је Из твог грла излетио!

Шта топлота ватре живе

И зракова сунца сјајна Спрам те ватре, што је крију Та два твоја ока бајна!

(Ој, склопи их, враголанче, Дична слико санка мога Ој, па љуби, љубованче, Врелим жаром срца свога! Драга Лончар-Трбојевић из Дрежнице.

уееууре====———

ог Бу

Виш' високих јела, гдје даљина скрива Трак вечерњег сунца. тихи сутон греде, И спушта се нјемо виш' ракита, ива, Раштрканих села препуних биједе.

Још и поток струји низ камење вруће, Загријано зраком подневнога сунца, Жубором шапути наду и чезнуће Доклизану озгор с високог врхунца.

А прохладан вјетрић слази с даљних коса, А пјесма се ори трепери и зуји

И милује лишце као рука драге, Носећи у себи кап јутрењих роса Да дарива поља и ливаде благе.

И све тихо греде...

Досаднога цврљка и планинског мољка, А узвик се чује, што кроз поља струји Уморног сељака, што га мучи бољка.

изумиру гласи...

Мрак обвија мирно планину и села, У колиби даљној већ се ватра гаси, А на земљу ноћца сањива је сјела!...

обе

Сански Мост, 1905.

Народе

Ево је већ две године дана, како је оставио свој љубљени народ љубимац песник Змај Јован Јовановић, променивши светом. Али дух његов, она божанска искра, која се бпла вишла у трошно тело, дух песнички, пун одушевљења за све оно, што је узвишено, лепо и добро, што је српско, није могао да се раздвоји од пас, он је остао међу нама и остаће, докле год Српства буде било. За песме

Јово Г. Поповић.

Српски !

Змајеве знаде и знаће свако Српче па и оно у најудаљенијим крајевима нашега разбијеног и расцепанога народа. Те песме његове јесу аманет његов свом роду; на њима ће се напајати (Срби вековима одушевљењем и ва више људске пдејале, из њих ће уједно црпсти (Српство увек све нове снаге у борби за народне своје идејале.

Те песме Змајеве су живи и непролавни