Ženski svet

Бр. 8. ЖЕНСКИ СВЕТ 171.

Сјени моје мале Олгице! (+ 13. јуна 1905. г.)

Ево година дана, Јањешце моје мало,

Да си се отргла од мене И вечан сан заспало!

Склопила красне очице, Пружила болано тело, Скрштених белих ручица Чекала -— опело!!

Ох, тужна слика ова! Како смо крај одра стали: Отац ти, браћа и сеја, Анђеле мој мали!!

Но морда ће они лакше Избрисат' тужну ту слику, Ал мене срце вуче

Још тешком болеснику.

Мени још увек зуји У уху тепање твоје: »Мајко, мајчице, дођи —

Па ми се онда чини,

Да стојим крај одра твога, И рек' би осећам ручице Око врата свога!

Ал' кад се онда тргнем Из огња, бунила тога, Осећам тежак терет На дну срца мога!

И немам онда мира,

Нит" знадем где ћу стати, Тек чујем пригушен гласак: »Пати се само — пати !«

»Смирит ћеш се ти једном — Лакше ће бит' ти за цело Кад буде твоје тело

Чекало на — опело!!«

Та кад ме једном донесу И спусте до раке твоје, Више нас делити неће Ништа, голупче моје!!

Драг. Лончар-Трбојевић.

До ббне Олгице твоје.«

Вечно.

Мајко, мајко!... Мајко, мајко,

Како слатко само име звучи, — _ Хај, још једном, дај ми моју душу, Само име! Пољуби ме! 1892. Биослав.

ЗА

Наша народна ношња.»)

Пише Јелица Беловићева.

Изучавати психологију одијевања само родољубља, него и нада све вау нашега народа, била би задаћа не жна. Многи народни таленти и наро-

#) Књижевница Јелица Беловићева, већ близу петнаест година ради и пише за очуг вање народне ношње и народних везова у све српске и хрватске листове. А ипак су јој „вајне_ палприоте око »Хрватског Дневника« у Сарајеву за то незахвални; псују је, руже је, ругају јој се, да је »пуно папира потрошила«, само за то, јер пише и у сртске листове. То су ми родољуби! Камо среће, да је у Хрвата више књижевница, којима није жао »папир потрошити«, боље би им стајало родољубље! Право им говори »Српска Ријеч“, да су »вајни родољуби“. И ми осуђујемо таково непоштовање неуморног и несебичног рада, каково је у наше старе сараднице. Уредн.