Ženski svet

Бр. 9.

па злу свекрву“, бранила је удовица своје становиште. Неће она панћи на злу свекрву ако пође за доктора Радића. Ја његову матер добро познајем; вредна је она и уреда, строга али правична и врло племенита. Благо евакој девојци, која у свом новом дому затече таквог саветника и пријатеља“, заузе се живо млада учитељка. „Баљана девојка не треба да се боји свекрве.“

Да, да, али Јуца и сама осећа да није ваљана, да не вреди ништа јер не зна ништа и зато и зазпре од свекрве,“ дочека је пемплостиво, госпођа Рахила. Моје кћери знају све и пе боје се тог етрашила. “

„А јебу ли свекрве баш страшила, јесу ли оне криве свему оном, што им се подмеће, о томе би било места овде говорити п ја ћу говорити: Велико је зло, кад девојка, која је у родитељској кући стекла неке појмове о домаћим пословима, уобрази себи да зна све, да је усавршена. Њу то уображење одводи са правог пута и она лако заборавља, да су старији искуством богатији, а да је искуство велика школа. Кад би им њихова уображена мудрост допуштала, да о томе размишљају, не ои оне тако упорно одбијале и најкорпеније савете својих свекрва.

Ја мислим да то пије мање зло од оног, ако девојка полази у брак неспремпа, али јака, да призпа своје недостатке и са чврстом вољом да научи. Такве девојке буду често боље жене а свакако боље спахе од оних „свезнајућих“.

„Зар има у“ овом нашем добу и таквих појава“ — прекиде је удовица и слатко со пасмеја. „Има их, али опе су ретке“, потврди мајка попадија. „И „епремпе“ и „песпремле“ почну се већ од првог дана борити за равпоправност, па п за превласт у кући.“ |

„Резултат је свакако писти“, настави учитељка, и ту и тамо пате свекрве. (х, а нису опе заслужило да се све па њих набацује! Нису.... Мене је пскуство научило, да о свекрвама другчије мпелим.

Била сам еретна да задобијем љубав те „туђе мајке“ а кад пеби било дуго, ја бих вам причала, како је та љубав слатка, како потребна свакој девојци.“ ,..,

„Причајте, _ причајте“, обгрлише је девојке прекидајући своју омиљену игру „гушчића.“ „Причај, ћерко“, рече јој и мајка попадија, „изнеси пред децу још један пример сношљивости

ЖЕНСКИ СВЕТ

између свекрве и снахе. Шат се која њиме користи.“ А учитељка поче:

„једном приликом пзрече мој муж ове мудре речи: „Ко се рано ожепи, тај се пе каје. Беше то баш па „орбици“ кад пграсмо „шапца“ при којој игри, као што је познато, свако тежи, да има пара. Онда их изрече, а затим еб побрипу да ми их што јаслијим учипи и то му (ваљда помоћу његове педагошке вештопе) брзо за руком пође, Не потраја дуго а ја увпдех потпупо вредпост тих речи; ми одклонисмо мпоге сметње и наскоро постадосмо своји.

Извео ме је из школеке клупе и увео под терет кућних брита и повлова о гојпма ја пе имадох пи појма: нити је њему нити мени задавало моје незнање великих брига, у опо доба бесмо обоје тог уверења, да човек више живи од љубави него п. пр. од сарме, палачипака и других загонетио увијених ђаконија, -

Да се упозпам са вештипама пате добре српске кујне, није ми до тада изгледала потребна ствар; све ми се чинило, да је то досадап посао а ни најмање примамљив.

Мојој доброј матери задавао је тај мој пемар доста брите. Њена је жеља (била, да што боље паучим домазлук водити и ако сам се спремала за учитељеки позив. Та баш као учитељици то мп је преко потребно, а у учитељским школама пашим мало се тога стиче! Савеспо је опа пастојала, да ми омили домаће послове, али је то пскако тешко, тешко ишло.

Тако ја постадох „своја газдарица“ а пе зпадох се ни окренути у кући.

Ко не верује много у моћ љубави песка чује само шта се са мном збило: љубав, баш љубав мене је преобразила!

Већ првих дана по удадби мојој, појави се у мени воља, да без туђе помоћи урадим што-шта, само да бих тиме обрадовала мога мужа и да бих што заслужпија била његове љубави. Та је воља с дана на дан расла и савлађивала велике тешкоће. Нама се чипило, да све иде како треба п да ја баш разумем ствар. Доцније тек увидесмо, како је много шта погрешно рађено и како бих се ја споро усавршавала, да ми случај не донесе у кућу свекрву.

Она изгуби свог честитог друга и дође да с нама проживи своје старе дане.

Ни часа писам осећала страх од њепог доласка. Била сам спремна дочекати је детињском