Ženski svet

оставе највеће благо, јер је свако земаљско благо пропадљиво, кога црв и трулеж подгриза, кога лопови тлаче и краду, као што вели св. јеванђеље, а само је умна снага и вредан и истрајан рад добро, што траје и пропада с човеком заједно; то је оно, што човеку данас диже вредност, што улива поштовање, што се у данашњем веку цени као највећа врлина. Па у то име

позивамо и ми наше матере и кћери, да рад сматрају за највећу врлину човекову, да га се не стиде и да у том правцу воде и навикавају подмладак и околину своју, јер само радом и вредноћом постаћемо поново славан, виђен, напредан и чувен народ. У moj жељи иоздрављамо нашим читаоцима еветле иразнике ро/јења Хри' стова и Нове Године!

Ново Лето.

Док ми живот сладак беше, Пун миља и cpefce; Док за трње нисам знао, До само за цвеће Док ми нису били гости — Невоље и сете Радовах се новом лету Као мало дете. Ал’ сада је срећи мојој Саломљено крило, Гори,и Милановац.

Нема више оних дана Што је негда било. И сад стигло лето ново Сваком носи наде; Али шта ће мени дати, То ми срце знаде. Сви у њега с’ неком надом И са жељом гледе; Али мени знам шта носи: Нове муке, беде.

Влада М. Луњевица.

Ст уд.

Огањ се гаси нестаје жари; Са свих се страна осећа студ. Узаман зубљом гломачу палим, Пламена нема, залуд ми труд. Промрзло срце од зиме суре, Раздрта недра, готово наг, Тоилине траже, а ове нигде, Ни сенке њене згубљен јој траг. Угарци мрки жалосно тиште, Слеђено иње тули им жар; А Moje груди смрзле од студи, Греју се вајно о голу гар.

Залуд ми труди, да пламен жарки Огњилом својим обновим ту; Кад жари нема, кад судбу своју Срушену гледам, промрзлу сву Сутон се хвата, нестаје дана, А ноћни вео свија се густ, Ја сунца хоћу, . . . . а сунце моје Понајлак тоне у понор пуст. Фијуче ветар и очне капке Прелива нагло студени млаз; Сутон се хвата, вид ме напушта, Још само видим дубоки јаз.

Огањ се гаси, нестаје жари; Са свих се страна осећа студ. Узаман зубљом гломачу палим, Пламена нема, залуд ми труд. Београд, Јова

Бр. 1. ЖЕНСКИ СВЕТ

3