Ženski svet

Ветрић пири.

П ут.

Женско дете може изучити ио нашим приликама поштанску струку, брзојав, књиговођство и др. и као што читамо радије се у штедионице и друге повчане заводе примају женске већ с обзиром што су тачније, нису лупаче, карташи ни дефрауданти, него чувају своје парче леба. У Русији сваки већи град има женску гимназију а чак у Сибирији женску универзу. Свуд се женски свет креће, бори се за свој опстанак, само се код нас још замера кад родитељи женско дете даду да што изучи па да сама свој лебац уме заслужити. Ва сада још наш народ стоји доста добро у материјалпом ногледу, те може женском де/гету дати и нешто мираза па да се може удати. А како ће бити доцније и после 50 годипа, то ћемо тек видети ко буде жив, али ми се чини да ће женскиње све више, по што, корисио изучавати како би у стању биле да самостално могу живети.

Ветрић пири лишће шушти цео дап. Ја крај мора тебе чекам узамап. Талас јури да ме сруши сваки час; Кад престане, ослушкујем твој тад глас Чипи ми се да ми вјетар поси глас. Дубрпвник.

Саонице клизе по смрзнутом путу, Коњ’ма се за гриву ухватило иње, Кочијаш притеже кабаницу круту, Љут је, гунђа нешто и зиму проклиње

Болесна ми драга. Ах, већ губим наду! Гони Живко коње, брже њеној кући, 0, ако је живу не затечем младу Од бола и туге срце ће ми пући! Вел. Кпкнпда. 20. јануара 1907.

Наша женска деца богатија као и сиромашиија толико су у домазлуку и економији практична да мш'у лепо са платом свог мужа изићи на крај и да се дугова чувају, а то је највећа рубрика у данашњим тешким временима. Јер колико човек са својим школама и наукама заслужује толико исто заслужи жена разборигим разумевањем кућних послова. То, додуше, пе признају наши људи, јер су научили да жепа обавља све, на им се чини та женина разборитост у домазлуку сасвим нешто обично и природпо. Ал љуто би се преварили, кад би им жена била раскошпа и не би иознавала кућевии рад, брзо би дошли до просјачког штапа и опи што хиљаде зослужују. Будући нам се са свију страпа деле моралне ћушке од нашег јаког и високоученог спола, то сам била ирипуђеиа, да ово неколико редака пустим у обраиу жеиа. А. 11.

Чини ми се, да ми збориш кроз талас. Али све је пуста машта варљив сан, Ти не гледаш више овај бјели дап. Далеко си ти крај мора закопан, А ја ти се тужна надам узаман.

Умотан у бунду са свога седишта Гледам преко пустих смрзнутих равница, Ие осећам зиму, не осећам пишта' Опет ми се једна суза срони с лица!

Дим. П. Стојшић.

Бр. 2. ЖЕНСКИ СВЕТ