Ženski svet

88. ЖЕНСКИ СВЕТ

сирота осетљива срца. Обоје ву.мислили: Заиста“ Зар ћемо се збиља растати“ Бечито; па видећемо голубице! Видећемо сине !

Али је госпођа Јовићка одпутовала.

ипак сутра дан

Да ли сам рекла, да је било око половине маја када је млада жена стигла у „Јаворњак“ једног свежег, ведрог јутра. По ваздуху се вио још последњи издисај априлског поветарца, а сунце упола сањиво, чисто бојажљиво расипаше своје сјајне зраке, Ох, ала је лепо, дивно пролеће!

Госпођа _ Јовићка два дана је провела У раематрању новога јој стана. Када је сав разгде: дала, изабрала је себи једну собу на другом спрату, са растовом таваницом, сумпор-жутим дамастом талетирану, собу велику, из које се могло врло далеко видети...

Тек када је све своје ствари испаковала, када: се је већ добро осећала у својој соби, и кад јој је свака етвар милом постала, онда је почела поново своје мисли сређивати и размишљати. Онима, који у кризи морала прибегавају у наручја природе, она им ванредан лек пружа. Посматрајући њу, уверимо се, да све пролази, срећа, кад и туга, а ред, који у њој посгоји, позива нас и приморава, да све своје, и срде и душу, "приберемо и средимо, Госпођа Јовићка поче мислати, и то врло озбиљно, што је она већ давно чинила. Бацила је поглед на досадањи евој живот, на прве листове, који су са гледишта морала одиста (Сели били: колевка, лутке, прво причешће, дугачке хаљине, забаве, затим млађано девојачко доба и брачни одељци..... Мекрено реди, њен живот није био ромап или прича, него обична животна историја; пи велике радости, ни велике катастрофе не беше у њему. Судбина ју је вазда добром оценом подарила.

Свако вече ј: ва том тајанственом падом задремала, да ће сутра доћи, ох! не, меко, у том погледу је и сувише поштепа била, већ мешто. Међутим за девет година много је јутро освануло, али ништа 66 пије догодило. Мало по мало и она, а п муж јој растројише се, за пело јој је

муж патио, и ако пе хтеде призпати, од опог мопотопог живота, који јако упливише на духове нервозне. Муж јој пе беше човек презрења достојап: образован, мудар, поштена душа, пекад петина ретко! — пежна срца; са њиме све се може сносити: само живот пе. И ма да је жалида што је ову крајност изабрала, самовање у

Бр. 4 својој раној младости у том лажном —— разведена, и неразведена — положају, но ипак се"није ка-

јала што је попустила својој напраситој природи. Иетина није постигла срећу, али је постигла мир, који је гласник среће њене. Не смемо у једанпут одвише желети.

Без да се је осећала увређеном у своме по: ложају, радо се је палазила у друштву старе Ка“ те; иначе је горда и пеприступачна била тако, да у редовним приликама ни једној служавци не бн руку своју пружила. Али Кату није убрајала у ред служавке. Опа је однеговала г. Јовића. Самоћа привлачи и спаја људе. Ниже нешто подигне, а више мало спусти, тако, да их екоро из једначи. Госпођа Јовићка је у брзо скопчала при: јатељство са старом Катом, која и није била друго, по једна стара, ал врло добра жена, на којој се могла приметити резигнација дугог и непого дног живота, Одело јој (беше црно а коса бела.

Онај дан, када је показала дворац младој жени, одвела ју је па трећи спрат, у једну велзку, нешто опустелу собу, и отварајући врата застаде на прагу п рече:

—- Прво хоћу да покажем госпођи све оно, што је у вези са временом, када је господин мали био. У овој се соби играо и провађао господин, кад је био мали.

датим је отворила зидне орманове, у којима су се једно поред другог одмарали пајаци, бубњеви, оловни војници, разне играчке и показујући их рече:

= Ово је био мали.

У брзо јој се појави и један давнашњи епомен: _ извади _ једну лутку са окрњеним но. сем па рече:

Видите госпођо, имао је, ову малу лутку, њу јечесто грлио и говорио: „Ово ће ми бити жена ! „Јесте, како је запимљивог Данас већ не би рекао. Лешшу, бољу жену има,

— Госпођа Јовићка је ћутала. Ката ју упала:

—- Једте, све што вам. показујем, веома је дирљивог

— Ох, како да не, Като!

— Нашто је жена још са већом радошћу причала и показивала. Показала јој је опу собу, где је господин спавао; =— некад се заборавила и у место господина спомињала је Милана п пеобичан утисле беше на душу младе жене то, што је од другог чула мужевљево, то поверљиво име, које је тако често пзговарала до сада, а које од сада

су биле господинове играчке, кад