Ženski svet

Бр. 1.

ударен је темељ новим велелепним зградама у Будимпешти и Загребу, у којима ће се наша женска учећа се омладина склањати се туђинскик насртаја и неморалних изгреда, своје име и православну веру чувати и спремата за ваљане и корисне чланице свога мило: народа.

Српкиње пак из Србије учиниле су прошле године један знатан корак у напред. Основале су међусобни Српски Женски Савез, који је, као што смо у 6. броју нашег листа од прошле године изложили, основан 1888. године у Амеркци и по том брзо ухватио корена и у Езропи.

Тим чином изишле су наше Срп киње из уског оквира својих чисто националних граница и стале у ред најнапреднијих и најкултурнијих на. рода. те пристале, да заједнички с овима раде на решавању оних међу. народних питања, која за цело човечанство траже среће и већа напрет-

ЖЕНСКИ СВЕТ

(стр. 2.

ка, а које се нарочито клоне поправци друштва и породице, та два женска церства. Ми оссћамо, како Ће тај приступ нашах поред општих културних подвига, подићи знатно углед нгшем српском имену у западним културним крајевима и како ће привући не само више пажње него и наклоности ових народа нашој националној мисли а у данашњим приликама то много вреди.

Из свега тога се види, дасу удружења данас важне чињенице и да су најбоље мерило за културни развитак једног народа. Она најбоље показују, колика је свест за опржањем и напредовањем једнога народа, јер су у дружења за све то понајпоузданији основи. За то се ми и радујемо у души својој, што видимо напретка у удружењу оне нам друштвене половине, што држи кућу и породицу, те основе народне и државне егзистенције. И

Поклоч Српкањафа “)

Истина је света а и реч је стара: »Дом на мени стоји, жена кућу ствара!« »Е, па кад је тако, чуј Српкињо сада, Шта ти све у дужност и част српску спада!

Сетимо се само славе наше старе, Кад просветне такве немасмо олтаре! Где је цвеће никло, где му ј' корез клиј' о, Из кога се Српству венац славе свиог Чији ј мирис бајни мирио далеко И бујно се рајуо, ширио и текго, Те нам стваро дичне карактере оне. Шо кроз прошлост сјајем мрак и таму гоне; У леденој чаши, што нам Српство греју, Сама благостања, што у њему сеју, Благотворно семе давало је плода: Славнијег не беше од српскога рода. То је цвеће било најскупље имање, То се цвеће звало: српско васпитање. У српскоме дому низам је, звало, Од српских се мајки помно неговало.

О, Српкињо дична, што се зовеш мати, Неговат: то цвеће немој ни сад стати!

И душом и телом подижи га даље!

Зар не видиш гују, како шири „раме, Како с' међ' тим цвећем савија и крије, Вуче се кроз њега, ломи га и бије Језик српски чувај, јер на теби стоји! Њиме чедо храни, њиме га одгоји! Одгоји га тако, да се Србин зове,

Да стекнемо лепше нараштаје нове!

Српска кућа није, чуј Српкињо мати, Српско васпитање, у којој не цвати;. К'о перивој то је ширска нам права, А Српкиња мати вртар који спава. А перивој даје мелема нам чиста, ' Српска кућа треба Српством да се блиста; Да дуа српски само свагда у њој веје, Родољубље жарко у њој да нас греје; Српске песме дивне гласи да се оре, Она да нам вида јаде, кад нас море. Тад ће кућа српска огледало бити, У ком ће се дична слика твоја видти; И та слика твоја, узорита, бајна, (Остаће у души деце твоје трајна,

7

#) Говорено о св савској беседи Добротворне Задруге у Митровици,