Ženski svet

Стр. 4.

Она ће их бодрит' напреднијем раду И уливати им: љубав, веру, наду.

Дичан ли ја пример оних српских жена И поносан спомен њихових имена, Што нам прошлост српска са поносом има: Јевросима мајка, прва међу њима; Учи сина Марка истину да збори, Овако га шаље, да се за њу бори: »Боље ти је сине изгубити главу, Него душу своју огрешити пргву!« Југовића мајка, родољубља дика, Мајка оних девет узор мученика, Изгуби сина девет, у косовском боју И т зн ла тугу преболети своју, Јер за Српство мило падоше јој деца, Тврда срца била, и ту не зајеца; Крепила је нада на будућност бољу, Која ће с засноват на Косову пољу; Ал' гаврана врана, кад спази где лети И разнаша кости мученика свети; Препуче јој срце, ту је куцат' стало, Јер је царство српско на Косову пало. А Милица љуба, уз Лазара мужа, (вој своме да тежи, аманет нам пружа; Задужбину диже и Србин је гради, Даде да је гради, Неимару Ради. Анђелија мајка с доброчинства своји, На светоме месту, светитељском стоји. | Предака нам славних узорите љубе, Од врлина самих саградише стубе, А стубови ови држали су круто Српство, када беше јадом притиснуто. Српкиње нам старе рађале су диве И злотвори наши чак да им се диве; Са љубављу жарком приступаху раду, Дизаху што беше наклоњено паду; Пазећи на кућу, ко на очи своје, Раскошности бесној на мејдану стоје: Саме везе везу, саме платно ткају, У дому при послу саме у ред стају; А за народ српски, име. српско своје, У првоме реду те Српкиње стоје;

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 1.

Васпитање српско било им највише. Јест, Српкиње такве у прошлости бише, Да, Српкињо дична, онда је то било, Кад све кућа беше и мајчино крило

И кад кућа српска на Српкињи стаја, Прожетој топлином српских осећаја.

На прошлостинек се будућност наша зида, То Српкињо дична не губи из вида! Јер од тебе срећа зависи нам многа, Коракне л' ти само стгзом овом нога, Коју ти показа прошлост твоја славна! Не дај да будућност буде нам кукавна! Већ да Српство. мило весело пропоје, Чувај кућу своју, као очи своје! Јер падне л' ти кућа, један камен паде, И тај камен један део ] силне зграде, Која с' у вис диже и Српством се зове, Заклања нас, штити, најслађе нам гове. Па буде ли падо кам по камен тако, Нестаће је брзо, порушиће с' лако.

Свака кућа српска, то је Српство мало, Ти се труди да би већма ојачало! Па примиш ли тако дужност српску евоју Сложите се скупа, све да сте на броју! Свијте се у коло, коло једно сложно, Да од сада буде, што не беше можно! Држите нам зграду, да је није мање! Подижите оно, што је пало са ње!

„Градите је вишом, да је нема јаче,

Да јој прићи несму, што би да је тлаче, Подуприте зграду, која с' Српством зове! Извршујте увек аманете ове! А здруженим само, то вам је могуће. Задруга је снажна, к'о у снопу пруће! То задруга ваших задаћа је права, Која треба ревно да се испуњава, Па ће народ српски с диком кликнут' знати; »Е, Српкињо дична, хвала — хвала ти!« А искрено »хвала« од народа дато, Највећа је плата, најсјајније злато.

Миларовица, 1904.

Јован У дицка, срп. н. учитељ.

ЊИН ЈЕ РАЈ!

'Текла вода текла мала у њен крај, Ш]анула јој жуборкењем: »Причекај » Довече ће доћи драги у твој гај,

Гуња 3./3. 1907.

Да утоли своје душе

тешки вај, Причекај га тамо доле,

доћ' ће знај; Доћи ће ти и зацело

ваш је рај!«

Лазар Пешић Јованов.