Ženski svet

Стр. 250.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 11.

очекује од девојачких руку, може да послужи ова лепа народна изрека: И вода може да престане тећи, а девојачке руке не емеју престати да раде.

Српска сељанка је врло лепога типа. Нарочито, док је девојака и док је у родитељекој кући, мало је више штеде од тешких пољских радова. Струка је права и витка, лица белог и руменог, или црнпурастог. Очи су најлешше део на лицу Орпкињином, Обично црне п веома изразите, Иначе је раса српека виле црномањаста но плава. На негу косе српеке жене веома много полажу, па чак и сељанке. Матере саме чешљају своје кћери, већ велике девојке. То се сматра као нанарочита милост материна. О томе има у народним песмама један леп стих: Кове моје, него материна. Но живот младе жене у сељачкој кући није нимало лак. Дрпеки сељак живи обичногу задрузи, и отуда долази велики део народног благостања. Земља се не распарчава, има доста руку да је обделавају, старији њом паметно рукуљу, а млађи чланови задруге не емеју је ни жадуживати ни продати. У старијим, богатим задругама, живи заједно по 40-60 душа, у мањим по 15-80. Отуда нема крајње сиротиње и бескућника међу српским сељацима, Болесне и изнемогле чланове породице своје задруга држи, чува и негује.

Али зато крај свих тих добрих страна задругареког живота, живот младе жене није одвећ лак. Млада енаха дужна је да буде на услузи и од по“ моћи, да угоди, да се допадне свима члановима задруге, ако хоће да јој живот у кући мужевљевој буде могућ. Треба угодити и свекру, свекрви, стричевама, стринама, деверима, јетрвама, заовама, па чак и деци. А то није лако. Муж јој у задрузи није врло велика заштита, нити на његову помоћ може много да рачуна.

Не увек лак положај, тежак рад, честа деца, неговање после порођаја, учини да се од лепе вељачке девојке, за неколико година, направи груба жена. Отас се повије, струк одебља, лице преплане, тако да жена од 25 година није више лепа нити изгледа млада.

Наравно, у познијим годинама и њен живот постане лакши. Тад већ и она почне осећати да је у својој кући. Тада има некога ко и њој угађа, а то ву снахе које су после ње у кућу доведене.

Крај свега тога, што положај жене у задрузи није одвећ згодан, задруге су таква благодат за српеки народ, да треба желити да их иу бу-

дућности буде што више и да буду еве богатије бројем чланова. А српску сељанку треба мало више проеветити, научити да физички мало више негује себе и своју децу и показати јој, да са овим истим материјалом, који јој и сада стоји на расположењу, мало вештије пи умније рукује како би и у сељачкој кући дошло до мало угоднијега и здравијега живота. Јер, оскудица доброг живота код нашег сељака не лежи толико у немању, колико у неумешности,

Ово је још један велики посао, који очекује културне Српкиње, јер на њима је да просвети српску сељанку.

Српкиња, фабричких радница није велики број, нити оне престављају некакав нарочити тип, зато о њима нећу ни говорити,

Што се тиче Српкиња у другој слободној

држави српској, кнежевини Црној Гори, њихов

живот је далеко тежи, но живот Српкиња У Србији. Њихова је земља веома сиромашна, јер је свуда сам камен и крш,а њихови људи, навикли на често ратовање, нису навикли на рад и не раде онолико, колико раде сељаци у Србији. Отуда већина и лаких и тешких послова пада искључиво на Црногорку. Црногорке су веома лепе и поштене жене, Бутљиве и врло поносите на своју народност и порекло. Локални је па“ триотизам тамо доста развијен, те се и оне више поносе тим, што су Црногорке, но што су Српкиње. Веома су од природе отмене и у најпростијој Црногорки има нечег племићеког. Веома. ву бистре и оштроумне, али и маса Црногорака као и Србијанака није писмена.

Веома су вредне и баве се свим врстама послова мушких и женских. Раде оно мало земље, гаје стоку, нове тешке терете, одлазе у околне вароши на пазар, где тргују са својим домаћим производима, и крај свих тих послова, стигну да ураде доста ручног рада.

Чедне су и поштене, добре су мајке и жене, и веома велике родољупке, тако да су за време ратова за ослобођење пратиле своје мужеве и браћу у војну, а неке су и саме участвовале у њој.

Њихове врлине и храброст описали су и ерпски и страни писци. Наше ческе сестре имале су прилике, да се в њиховим врлинама упознаду из лепе књиге великог ческог публицисте Јосифа Холечека, „За слободу.

Варошанке одлазе на школовање у веома

добар завод руске царице удове, Марије Фео-

слана ем 4