Ženski svet

Бру ли

ЖЕНСКИ СВЕТ

Стр. 249.

ле. Ово друштво потпомаже обнављање старих врпеких задужбина, цркава и манастира, помаже их новчано, шаље им одежде, црквене књиге и уствари и т. д. Његов рад и утицај је веома благотворан. Седиште Главног Одбора је у Београду, а по свима већим местима у Орбији има своје пододборе. Даље постоји Материнско Удружење, које има свој дом, у који се примају на негу новорођена деца: находчад, деца чије су матере на раду по цели дан ван куће, или деца која су по рођењу остала без мајке. Ова установа није ос· нована ни из каквих других разлога, до из чисто хуманитарних, и из жеље да српски народ добије што више здравих кћери и синова. Иначе већина ове деце би пропала да нема овога дома.

Имамо и школу за Домаћинство. То је једна сасвим млада установа, тек на почетку свога рада. У тој школи станују и хране се спромашније девојчице, и ту се уче кувању и осталим домаћим пословима и газдинеству.

Сем ових имамо још прилачан број корисних, чисто женских установа. Даље имамо доста установа где женскиње удружено е мушкарцима заједнички ради. Једна од најбољих таквих установа је п Дом Спротне Деце.

Као што се из овога непотпуног прегледа види, српске жене нису седеле скрштених руку. Од свога екупог времена одвајале су драговољно доста часова, да помогну онима који су у нужди; од својих скромних материјалних средстава одвајале су доста новаца да би помогле оне који страдају.

Наравно, да има још пуно ствари којих немамо, али кад се узме у обзић да нема ни 90 година како је постала српска држава, а тек три деценија како имамо потпуну независну Орпеку Краљевину; да су још пре четири десетине биле голе ледине и гробља на оним местима у Београду, где су данае најлепше улице и куће, да још велики број наших матера није знао читати и писати, а наше старе мајке по готову, онда немамо разлога бити незадовољне својим радом. Орпске жене журиле ву св да у току од неколико деценија, нак: наде оне векове нерада и некултурног живота, што је долазило од злих политичких прилика и ропетва у коме су живеле.

Што се тиче српске сељанке, она, сем у материјалном погледу, није много напредовала, Њен напредак не стоји у сразмери с напретком ерпске жене у вароши.

Од природе је бистра и лако ехвата, те се није чудити што од матере сељанке кћи постане интелигентна н културна девојка.

Старије жене сељанке већином су потпуно неписмене, но ипак за то нису глупе. Од дваестак година овамо, овновна настава у Србији је обвезна, те даста млађих жена вељачких сад зна и читати и писати.

Како вељак у Орбији има сву земљу у својим рукама, не стиже да је уради сам, те жене сељачке напоредо раде земљу с људима. Сем рада у пољу и на њиви, српска сељанка подиже и живину, музе стоку, вири вир, кува, држи кућу, меси хлеб. Но ва овим се не свршава њезин рад. Преко зиме, кад нема много рала у пољу, сељачка жена мора да отка еве платно, потребно за рубље свих чланова, укућана, све еукно за одело, да извезе оне лепе сељачке кошуље, да их сашије, да исплете и извезе чарапе, да отка дивне сељачке сукње и кецеље, сва за кућу потребне поњаве и ћилимове. Сем телика, шубаре и опанака, што се купи готово у дућану, све остало и рубље и одело и све тканине за кућу, српека сељанка мора да уради сама. И ради веома лепо, на врло вештачки начин, еве те ствари. Све је израђено с лепом српском орнаментиком, све је трајно и јако. Она се не задовољава само да отка потребне ствари за кућу, она тка да донесе и прода ствари и у варош, и то мало новаца што од ткива добије, задржава за себе, за своје ситне трошкове. Јер не треба заборавити, даје у сељачкој кући новац најскупљи, и

да жене не смеју да траже новаца од домаћина за своје личне потребе.

Колико много врпека сељанка мора да ради тешки послова, најбољи је доказ у томе, што оне часове које употреби на ткање свога ткива за потрошњу целе куће, сматра као часове одмора и доколице, и у тај рад унови необично много љубави. „Кенеки се рад тако много цени и сматра као одмор, у сравњењу са оним тешким пољским пословима. Због тога, многи имућнији вељаци допуштају својим кћерима девојкама, нарочито онима које више воде од остале деце да већи део времена проведу у кући за разбојем, спремају ћи своје девојачке дарове. Утврђен је већ обичај код српског сељака, да девојка треба сама, да уради сву своју свадбену спрему те се због тога девојкама гледа мало кроз прете у погледу пољеког рада. Но у толико жене морају више

да раде те тешке послове. Као згодан пример, колико се у српеком народу