Ženski svet

Бр: 12:

твоја црне боје, кад смо се ми, дјечица, скупљали око тебе, док је лупу таре пратила весела, безбрижна пјесма с усана твојих! Авај за тобом за меким крилом твојим најчишћа љубави! Из ове малене, сашивене кесице вадим сексере велиш, нека ти се у невољи нађу; — и још су ту два — три зрна тамјана и стручак осушена босиока извађен иза жиоке на јазлуку. А ова печена, масна кокица, је ли то она бијелка, што си јој увијек најбоље зрно одвајала;

У овој лименој кутији само чисто саће меда а мирише к'о: липа у прољеће, И још су туј безбројне милоште, Одакле ти толико срца, толико њежности остарјела мајко! Дозволи, да из захвалности, бар у мислима, пољубим сваки прст драгих руку твојих! — —

Разведри нано забринуто чело п буди весела! Знам, да су многе године мога одсуства за тебе вјечност, али надајмо се — Бог је добар, а ти му се тако искрено, тако свесрдно молити умијеш. Још пар мјесеци, па ме ето под шљеме наше ошеперане, драге кућице!

Драго ми је, да те браца слуша. Благо њему кад је поред тебе! Пољуби ми га нано! Кад ти дође тетка Дева, реци јој, да сам је лијепо молила, нека те чешће обиђе. Добро си Срнову продала, немој жалити, није- то једина прпуза пред кућом. Мркуљу подај на масло, јер не мо жеш се ти зимус бочити с кравом. Оног дикоњу што је у Миле на Уједовачи на изору немој уривати. Ето, ти си ме за то питала, па ја на. писах своје мнијење, — а све ћеш ти то мудро уредити. Поздрави ми нано куму Стеванију, Стану Додигову, Пипу и све комшије и пријатеље напосе, ко год успита за мене,

А сад мајко, да се с тобом опростим; Али како!» — Хоћу литишу овој бијелој књизи отпремити безброј рукољуба_ или светих, дјетињекше загрљаја, израза најоданијег поштовања > Не! ја при концу овог разговора с тобом шаљем ти прерођена мајко, ове искрене зусе с лица мога. Нано! ја венем од жеље за тобом! Остаје чекајући твоје писмо п бројећи дане, кад ће ти цјеливати тај сиједи прамен на челу

одвоје затвално дијете.

ж % »

Баш кад сам позвала моје драге суинтернистице на медене мајчине колаче, предала ми је уплакана префекта депешу у којој је браца јављао: „Плачи сестро, — ми немамо више мајке!“

Барјактар Бојана.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Стр, 975.

ЧАСНИ

Једнога дана позвао сам био тђицу Фобер са њенин ујаком Ренеом п још неке своје пријатеље и познанике. Забављало се врло живо, Рене баци међу госте једно питање:

похвалити,

и „ко се може да никад, па ни један једини пут у животу није био неправедан п свиреп » “

Седео сам поред гђице Фобер, која је на ње. тове речи побледила. Углови усана дрхтаху јој болно. Као да је хтела да отера неку немилу успомену од себе, превуче својом малом руком преко слених очију и гласом пуним бола тико проговори:

„Истина је. Пап ја, која важим као милоСрдног и меког срца, и ја сам једном била свирепа, ах, тако свирепа! И пре, него што смо је ми и упитали, поче она дирљивим гласом да прича:

„Било је то на нормандијском цриморју, где смо се преко лета задржавали, У хотелу становали смо, моја мати, Рене џ јат Била сам још врло млада а знала сам, да сам и лепа била. То ме је начинило мало сујетном, охолом н смелом. Међу гостима допадао ми се само један човек. Беше то човек својих трпдесет година, врло леп, импозантан и отмен, племенитих, пзразитих црта. Он имађаше држање часничко. Све што сам о њему сазнала, беше то, да му је његов слуга у собу јело доносио, да се увек сам зшетао, увек у истом дугачком, црном војничком огртачу. Изгледаше, да га нико познавао. Све ми се то необично чинило, Често пута

није и занимљиво крстарила сам његовим путевима, и покушавала да случајно с њиме учиним познанство. Он је једва и врло кратко одговарао. Али сам ипак приметила, да су му ње. гове велике, мрачне очи при том увек запламтиле,

Једнога дана, у добро извештаченој растројености — испустих рукавицу. Он беше то приметио, јер сам му видела на збуњеном му лицу, али он прође, без да ју је подигао. И од тога часа уклањао се испред мене. Бегао је већ од самога мога погледа. Мој ујак посматраше. све то, и није штедео примедбе подсмеха према своме тобожњем ривалу. И сама сам покушавала, да протумачим часниково понашање смешним, али ме је оно вређало и љутило. Увређена сујета моја претворила се у антипатију, а по том у одвратност.

Једнога дана, после кратке усамљене шетње, сусретох на путу једну старицу, која је напор-