Ženski svet

Стр. 214

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 12.

Овоме се чинило, да у стричевим очима види

неку скривену благост и тихи прозрак роднитељске љубави,

После јела подиже се старац и позове га на поље. „Оди, синко, да ти нешто покажем!“

Уђоше у неку непатосану стају.

На сред стаје беше издубљен каменити валовчић, око којег се брчкаху пачићи; квочка је стојала мало даље и чепркала по баченом мећу.

„Видиш ли ове малишане, Како су са гнезда сишли не требају ничије помоћи. А гле овде у овом ситу. Ту сам покрио једно слабачко паче; ја га раним и појим, па га опет нећу подићи. Туђа помоћ никога није помогла, Природа се постарала и дала сваком бићу снаге, да може живети. Ако је ова снага малена и слаба, људска је помоћ ништавна, да је обнови. Благо оном који има све и сва у себи, који је сам за себе свет, и који није спао, да га свет подиже“.

Ту старац ућута и дуго промишљаше,

„Видиш ли, твој покојни отац, Бог да му душу 'прости, био је адвокат, учеван човек, ал није имао животне снаге, Наша породица сурвала се, а није га помогла,«

Младић опази светао колут у стричевом оку: беше то траг угушене сузе,

„јесте, чико! Лепо је то, кад се човек сам подигне. Ал ја сам сиромах ђак. Положио сам испит зрелости, па бих ишао на свеучилиште,

„Овако нисам ништа, а онако бих био човек; па од куда ми трошка 2!«

Старац га незадовољно погледа.

„Ко ти каже, синко, да ниси ништа, Здрав си и паметан си. Ако мислиш да очврснеш, тражи сам стазе за напредак. Наилазићеш на неутрвене путеве, али издржи. Ничег нема слађе од вечере правдом и трудом стечене. Ево, имам свачега; све је твоје. Само још није дошао час, да ти тиме располажеш. ја ћу ти сачувати и умножити. Па дао Бог, кад то све једном у твоје руке дође, да ти не треба. Све моје богатство нека буде мало спрам твојега тако, да га ти примиш као малу мрвицу зноја мога, коју сам ја тешком мравијом муком скрпарио, а која је за тебе само мала, малена мрвица. Немаш ли средстава за једну струку, не дангуби, већ бирај другу; ти си још млад па учи, Вредан и марљив човек биће на сваком пољу користан; ето ти трговине, ето индустрије, ето ти велики свет — па купи себи знања и моћи“...

Тежак и трновит беше пут, ал га је младић

одважно прешао. Постепено се дизао и сад се једва сећаше старих мука. зе У »

Малени спровод већ је стигао до гробља. Богати индустријалац погнутом главом стајао је пред ископаним гробом. Кад су сандук спустили, бацио је грудву земље и две велике сузе кануше на старчеву вечну кућу.

„Хвала ти, стриче! Ти си ми много више од оне малене мрвице оставио. Твоје речи створише од мене човека. Лака ти црна земља, добра душо!«

Кад се са погреба вратио, пчеле су безбрижно по дворишту зузукале, Живина се шетала и чепркала. Теле је мучало и чекало матер из поља. Жене су се по кухињи врзле и спремале даћу; стара сулудаста служавка је глупо бленула пред собом.

А синовац је отишао у стричеву шупу, сео на изврнуту мерицу и дуго — дуго плакао.

Панчево, 1908. .

ПОШЉЕДЊЕ ПИСМО. Приказујем врлој гђи Берндзиковској, мојој бившој учитпељици.

Нано моја рођсна, — управо овај час примих лијепе милоште твоје, те ево одмах сједох, да ти се захвалим, да у мислима ижљубим те драге, те вриједне руке твоје! Смије ми се добра префекта и вели, да ћеш ти опростити, ако ја најприје окушам медене колаче, па онда ти се јавим и захвалим. Али ја не, могу! Не могу, јер ме нека невидовна сила тјера, да ти пишем, не овог сата, већ овог трена, — нано, жељо моја!

Ево гледам дивне милоште срца твога. Шта све ту нема!» Ову си јабуку. ти својом руком Устргнула, а ови су осушени цвјетци из твојих саксија, Опија ме мирис, јер овако мирише душа твоја, нано моја премила! Ова лијепа, бијела погача и она је прекрасно уређена, колико само труда за твоје малаксале, старе руке! — Врло добро се на средини разазнаје отисак нашег нашљедњог кућног слова. Дај, реци ми мајко мила, колико си благослова у овај бијели колач укувала!' Гледајући овај нови, црвеним и плавим изиверан пешкир, што мирише по твоме дјевојачком ковчегу, преносим се у оно сретно доба, када су образи твоји били румени, а коса

моја

=