Ženski svet

Бр. 12.

ЖЕНСКИ СВЕТ

(етр- 913.

Ру жае.

47 своле столу нађох две-три рузсе буто пл лишће, немају мириса

Ф] Дапље росе Време са њих здриса. 1 тод пг гледало оне ме растуже..

(ФВећал се једном наспроет. месечиче „будљах ши страсно усне уздратале, чружсе су обе дивно мприсале,

ФКај ти пж даде из сбоје трацине.

ПОГРЕБ,

ПРИЧА КОСТЕ НИКОЛИЋА,

ад су особењака стрица носили у == сеоско гробље, беше врло дирљив > призор. Никад вам он није ноћ преноћио ван куће; никад није испуштао из уста велику лулу од мерџана, а сад се од свачег опростио. Имање које је тако брижљиво чувао, сад је оставио.

Беше леп летњи дан. Сунчеви зраци пекли су са плавог неба чистог као огледало. Травом обрасла земља мирисала је. Из траве се само по кад и кад зачуо цвркут скакавца, иначе беше све мирно. =

Спровод је ишао вијугавим путем на брег.

За сандуком беше од родбине само покојников синовац, богати фабричар, који је дошао да испрати мргодастог стрица. Целог свог века тек ако су две-три речи проговорили, па ипак је у души осећао велику тугу и неки тајанствен бол. Сетио се давнине, још кад је био сиромашан ђак и кад је од стрица тражио помоћи, да се може школовати. Знао је, да је богат али и да је велика џимрија, па је са стрепњом ушао у његову кућу. Два велика пса залајала су на њега и затегли ланац, о који беху везани. Чопор голубова уплашено прну испред њега, три

Л МЕ

сол мирис њихов пшмезо је лако 97 твоја љубав пшчевла је шаћо 9] верност табоја шлпо „бо трода траје.“

(6, сад ми дође да заплачем торћо 9] да те мрзим неверна цевојко, втер сад тећ вијил твоја верност шлиг је...

Клуж 1. ХЛ. 1908.

Дим. П. Стојшић.

угојена брава из каљуге зачуђено гледаху, ко то улази у двориште.

Прошао је кроз дуге редове кошница. Пчеле су зузукале и леткале око њега. Стрица је нашао у пространој шупи, Седео је на изврнутој

мерици, а у усти му беше лулетина, те је тако плео кошницу.

»Љубим руку, чико!«

Он га само погледа и промрмља нешто. Густим брковима и брадом обрасла уста пустила су реч, али велика лула не даде звуку да изађе и да га младић чује.

Сиромах младић уморно се спусти на један сандук, да се мало одмори.

Тек у неко доба ослови га стриц: „Знам зашто си дошао. Тако си прашан и уморан. Оди са мном у собу.

Ту се подигоше и уђоше у собу.

У соби је био примеран ред и чистоћа, Лепо увезане књиге стричеве беху поређане на великој полици, На столу беше чист бео чаршав од

српског платна, на њему отворена библија и стричеве наочари.

Нека блесаста служавка донесе меког хлеба и кришку сира на земљаном тањиру. Мету пред њега чашу и стаклени бокал свеже воде.

Стриц је седео скрштеним рукама на наслоњачи од липовог дрвета, коју је сам исплео и из даље посматрао лепог и здравог младића