Ženski svet

НЕПОЗНАТИ.

Божићни догађај.

Читава година, да много ли је дана, што их често скрива, најцрња тама. И лањску сам годину са страхом питала, у њој сам жељно будућност читала. Ал’ беше преда мноме у густом велу, час у црноме, час у ружичастоме, тајанствено увијена. Јад, терет, сузе и бригу тешку, беше скривао мрачни црни вео. А ружичаст вео, беше Наду сплео, те се по где-где кроз црну таму, ружичаста Нада светлила, па је очајну ми душу вером загревала, снажила и крепила. Тек данас разумем и тумачим то, што ми лане беше кроз загонетно! Сада видим јасно сваки часак прошле године . . . упознасмо се . . . разумесмо се . . . као стари пријатељи растајемо се . . . Баш беше мука, паклених и страшних, беше дана мутних, тешких и ужасних . . . Често Бога вређах, јер у Њ посумњах, те очајно питах: има л’ Бога? Правде?! Има ли Вишњега ? Је ли то живот ? Зар тако бити мора?... Па ипак ме боли, растати се тебе, ти годино стара, ипак пуна чара! У теби упознах силу, Бога, Творца! Више биће, силу, што управља нама, те се јадни вијемо, немоћно и слабо, као по холуји зелено, младо стабло . . . 0, Господе ! Боже ! Надо ! Срећо наша! Једина утехо, у најтежем часу... 0, Свевишњи Творче! Ко би Тебе разумети знао ? Једнима, милостиво молитве услишаш; другима се чак и најмања жеља, никада не испуњава. Често човек једно моли, а Бог сасвим друго твори . . . Ми јадни, немоћни, сићушни црвићи, можемо се само Твојој моћи дивити. Са старом годином, остарише многе жеље, наде, те уморно клонуше, падоше, несташе . . . Са новом годином, стижу нове наде, које нас снаже, бодре и храбре . . . 0, звездо нова, која ми сијну, теби се моја напаћена душа, свом снагом вину. Хоћеш ли ми сјати? Или ћеш и ти, као и лањске наде, у гробу вечити санак снити? Или ћеш сијат, крепећ’

ми душу, улевајући воље за живот и борбу ?!...’ Шта ли ми Боже, нова звезда носи? Да ли бол и тугу . . . или срећу ДРУгу ?

(По: Szendrei-y). Сам бити и у обичне дане, несносно је оном, кога није Бог приморао на то, да крваво зарађује себи хлеб, а тек у благе дане, на Бадње-вече како му не би било досадно? С тога се неће нико чудити томе, што је барону Крсти Миланковићу у свом удобном стану 24. децембра после подне непријатно било. Пропутовавши свих пет делова света, кад се кући вратио, очекивало га је огромно имање. Сродници су му се сви испред њега уклонили на други свет, а таких познаника у престоници опет није имао, код којих би у оваким приликама као гост био примљен. Имао је једног послужитеља, али и њега је отпустио за данас да проведе Бадње-вече у кругу својих. Врло је лепо то, кад је човек у потпуном смислу независан и кад није упућен ни на ког на свету, али ипак не може се назвати срећом ни оваки положај. Крста није спадао у ред осетљивих људи, али у овом моменту необично га је узнемиривала мисао, да ни петао не би кукурекнуо за њим да случајно умре. Али шта да ради? Читаоница, гостионица и оне су у овим данима празне, читање не прија; од многих цигара су му већ горка уста; песме, романе не пише; аха, ту је, у камину се угасила ватра, ...... што се не би он сам послужио једаред, та у потребним случајевима ђаво а, богме он је већи господин од њега поједе и муву, па зашто онда да он не би могао једанпут потпалити ватру својим њежним рукама? Јест богме, али где су ситна дрва? Зацело у послужитељевој соби.

40

ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 2