Ženski svet

ЕЛЕГИ J А.

Посвећујем сени мога друга о годишњици смрти му.

чина колачима, он прими пружену му понуду, са детињском радошћу, док сам пролазила и враћала се натраг непрестано ми је салутирао и викао Алах, Алах. Нешто ме текну, зар Турчину понуде? Али сад је већ доцкан, учиних у незнању, теших се тиме, да је и он рањен' пао у одбрани своје отаџбине, а за зла дела, ако их је у опште починио пре ових ратних дана, на његову душу грех. Тешким срцем растала сам се овог пута од Београда и од див-јунака наших рањеника. Дошла сам кући са уверењем да то нису људи ни војници, него сиви соколови, са жељом, да их опет што скорије видим. Нови Сад, 26. септ. 1912. К. М. М. Мира. .

Сећам се Твоје младости бујие, умрли Друже! Као што струк руже пролетње сунце на цветање буди, из детињих ми груди тако измами она љубав . . . Давно је то било - ако сада да се извило из њих мирисно дисање и к’о сада да је лелујање лаких, чежњивих уздаха нанело га на плам младости Твоје јер: у сјају вечности живи трен у ком се с uoje две љубави чисге . . . Сећам се свитања једног светлог доба, у њему су наше л>убави расле, попут дојенчади на грудима мајке. Сећам се једне бзјке о срећи, ах, ми је оживисмо чудно. Тог часа паде на нас свежина росе, што је даје ноћ, у тајну брака увијена. Ноћ, без тишине, сва испуњена јеком твог клицања: „моја си жена! и без мрака, сјајем радости моје дивно обасјана ! Сећам се дана кад једним путем кренусмо, друже. Ти, ведар, ведро небо му гледали, ја, као у болестан сан успавана, видим: у даљини круже црне пеге као неких зала сенке неспокојне. Ја задрхтала. Ти, једро стабло, уза ме стао и дао да се ко вијугалица, млада и крхка, уз тебе привијам.

„Је ли, Ти си свакој борби дорастао?“ *Да. и А ја, она крхка биљка што висину гражи, а трпи да јој туђа снага снажи раст, бујала сам, расла у вис ах, сад знам: ишла сам не сунцу облацима ближе. Сећам се једном на висини некој чекало је људе, нас немирно неко славље, раскошна част. Је ли то био вековни пир звезда, или побуна душа на бескрајно лутање, на вечити живот осуђених, ил’ немир пожуде, ил’ вир још многих страсти, то нису питали гости људи, ми сви кушали смо редом нуђење сласти. Ми сркнусмо ту и сласт безбрижности, Опојно пиће, снажно као страст, занесе нас. У бесвесности пређосмо неки далеки иростор све за кратак трен а повратак у свест сећам се дуг је био, дуг, као сен што звездама помрачења ствара. Сећам се и стења на повратку томе, што нам пара стоие. Ја мишљах: убоди оружја стварају по њему крвави траг и писнух. Ти рече: »Трпи, подај живота стењу и њему живот годи!“ А затим, сећам се, пут нам пође да води стрмо: до у поноре да се спушта, на грбене горе да се диже . . . Да, и дође место са кога нагло пођосмо на ниже. Често и све чешће јављале се, сад утрвене стазе и чинило се: по њима газе, само гипке, чиле дечије ноге. Да, оне су биле примамљиве, лепе, ма да су опасне странпутице биле. ТПта странпутице? Дуго не беху странпутице глатке за нас искушења. Сећам се силе, што нас је са сваког варљивог пута одвратити знала. Била је то чедна, ни сенком сумње још нетакнута чистота наше љубави. Дуго је била чиста, дуго је била моћна . . . Дуго . . . Тек једна ноћ . . Ах, страшна ноћ! Моћ њезина мрака у сам дан посла знак: да је на светињу једнога брака прва пега пала. Осврнух се, видех: то се од оних негхознатих зала одвојила једна сенка не покојна. Била је мрачна, као сумња, јурила за мном и хтела душу да ми свлада. Ја опет задрхтала, а ти љубак, мио миловањем си усгавио вале набујалих јада.

Бр. 11. ЖЕНСКИ СВЕТ

255