Ženski svet

УКРАДЕН ПЕХАР.

Сећам се како пучина .оста мирна. А дубина ах, шта дубина притиснут слој, зар она разуме свој живот ? Та, ево, она није знала зашто је у њојзи често задрхтала струја осећаја богзна, како силних! Над том дубином било је ведрине сјаја. Ах, и на огњишту нашега дома било је тако. Да, ту је било тогшо, ми обоје смо му једнаким маром чували жар. Ту су нам стизале сјајне радости; ту је њих бунио и многи судар, са људске немилости, са воље Бога. Долазило је и пролазило све, а ми остајали крај топлога огњишта тога све до једног часа до оног страшног часа . . . Сећам се и њега - сећам се ужаса сећам се грома из вбдрине лажне што међу нас паде сећам се мрака, који настаде, а у који страшно залута твој ум. Сећам се мука . . . сећам се јаука . . . сећам се весеља, безумљу равних . . . сећам се тавних погледа . . . сећам смућена ока . . . сећам се страве што ти душу стиште . . . сећам се свега што ти дух свлада .. . Сећам се својих разорених снова .. . сећам се својих изгубљених нада . . . сећам се спаљених ~Песама о срећи“ . . . ах, страшно згариште! Сећам се грдног згаришта на ком о стадох сама . . . и иустоши што је на развалинама нашега дома нов стан себи свила. Сећам се кад је отуд неспокојно одјурила даље . . . да испуни свест; и испунила је: да свет, док траје остане пуст, а по њему да лутају људи . . . Тих мука ти си ослобођен, друже! Твој мир је небо, а дан смрти је дан ослобођења великог мучења. Зато је он дан славе гробова . . . Кроз плаве даљине, испод крвава покрова мртвог лишћа твој гроб ме данас позива на славље тог дана. Ја крећем да бледим јесењим двећем, суморним касним песмама том слављу славу дам. Сећам се твога гроба у даљини, умрли друже. Ко Јесење руже последњим мирисом што земљу поје, тако нек моје сећање напаја хумку Твога гроба, а напојена земља нека спаја лелујање тужних уздаха са светињом праха Твог.

Некада давно, врло давно живљаше у вароши Ли неки сиромах ђак, који се звао Џин. У том месту ширила се нека широка пољана а у њеној средини стајаше лепа мала кућица са доксатима 5 и споредним здањима у средини цветне баште. Одељци за становање беху пусти и доста опанули, поглавито с тога, што се држало, да се у њима појављују нечастиви духови, и којекакве натприродне појаве. Једном приликом ручао је Џин заједно са неколико својих другова, па се ту повео разговор и о нечастивој кућици, те ће један од другова рећи: Ако се који од нас прими, да преноћи једну ноћ у тој кући, платићемо му добру вечеру. На то Џин скочи и узвикне: - Ја се не бојим! Примам опкладу и одмах ћу тамо отићи. Другови га ухватише за реч и углавише опкладу, шта више отпратише га до баште речене кућице, и опростивши се с њим опоменуше га, ако би шта страшно видео и чуо, нека виче за помоћ а они ће у близини бити и пазити. Џин се само насмејао и обећа, да ће изнети из куће ма какав предмет, и као спомен драгоцени са собом донети, па уђе затим у башту. Месец беше баш у првој четврти, те поред те слабе светлости једва је нашао врата која воде у кућу. Иза кратког тражења нађе врата и уђе унутра. Идући степеницама дође до једне велике и простране дворане и одлучи се, да овде проведе целу ноћ. Мало је времена чекао, да ли ће се што необично догодити, а дотле је посматрао месец, како по мало нестаје иза западних уздижућих се брежуљака. Није се ништа необично десило, простре доле покривач, што га је собом донео и легне да спава. Наједанпут ступи у дворану један

256

ЖЕНСКИ СВЕТ , Бр. 11