Ženski svet
Стр. 164.
ЖЕНСКИ СВЕТ
Бр. 1. и 8.
тима, таква зараза преступношћу мора доћи неизоставно.“
Међу духовно- ненормалном децом, која су постала преступна, преовлађује нарочито урођено слабоумље. 166 деце била су од рођења слабоумна. Урођено слабоумље чини (ствара) све што треба и што се може осетити у испитивању преступника. „Слабоумље каже д-р М. — за дечје доба јавља се као најглавнији психолошки недостатак, који отвара врата преступима“.
Из свега овога видимо да преступност код деце потиче, с једне стране, услед душевне слабости и психичких ненормалности; а с друге стране, услед потпуне забачености и немања приме-
ра за углед, одсуство ма каквог руко-
вођења, које би могло поднети. Све су ого такве околности, за које одговорност не може да пада на саму децу. Кажњавање ове деце апшењем и осуђеничким затворима, очевидно могу довести не до поправке, него до још горег кварежа.
Па шта да се ради с таком децом2 По мишљењу д-ра М. сву духсвно не-
4
(= ју СРЖИ
у;
нормалну децу треба, што пре, то боље, одвојити и превести у нарочите лекарско-васпитне заводе; а децу материјално неосигурану и напуштену ослободити од њиховог жалосног стања и забачености, дати им могућности за правилни телесни развитак и духовно васпитање. Али то ће моћи бити само тада, кад све старање о преступној и напуштеној деци у држави не буде имало чисто полицијски карактер, него ако буде — на основу нарочитих правила узакоњено — предато специјалистима лекарима. Смањивањем дечје преступности, мора се смањити и преступност у опште у народу. » . ж
И код нас у Србији опажене су рђаве последице оваког кажњавања малих преступника, и почето је било старање да се напуштена деца сачувају од јавног кварежа и апсана; образован је за то и нарочити одбор, али ратне при лике прекинуле су и његов рад.
Београд. Превео Ћ, 6. Којић.
ВРАЋАЈУ СЕ ЂАЦИ...
(Љубимцу сину Ђурици).
Враћају се ђаци домовима својим,
У загрљај оцу, мајци, браћи својој!
А ја тужно гледам, укочено стојим —
И грлим се немо хладним гробом твојим!
У сну с' само често с' Тобом синко сретам, — Јаву не волим и од ње силно бегам
Од ње ме страва хвата, од бола мозак дршће Кад „Матушу“ — наше гробље гледам!
Ех тако је! одмориће се ђаци сви!
Код рођака, браће, бабајка и мајке У тамноме гробу одмараш се и Ти... Не хајеш за моје соли, јадованке! —
У Дрежици, јуна мјесеца 1913.
Свемогућем Богу, кој те к себи позва Ја не би, мили сине, згрешити рада,
Ал' кад ме за тобом бол и мука свлада Заборавим се – и грешим грозно тада.....
Моли с: Богу, сине, кад си код Њег' горе! Да опрашта нехотичне грехе моје —
Што је болна душа у кезнању кадра
Кад се спомене живе слике швоје.....
Моли се Богу, па молићу се и ја! —
Да ми Те што чешће усним, срце моје, Да бар у сну с: тобом видам грдне ране, Не пребољели сине, — мило јање моје!!!
Мајка.