Ženski svet

Стр. 180.

ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 7. и 8

Куманову, Скопљу, Прилипу, Дечану, Скадру, Једрену и сва она славна поља, куд је српска крвца текла за крст часни и слободу златну и за образ пре пет стотина љета понижена Српства.

Састало се Сарајево цијело на опијело, да опоје тешке жртве, миле покојнике. Да ороси врелом сузом, оплаче тешким уздасима, опоје топлом молитвом погинулу младу снагу, цвијеће Српства, јуначке синове своје што падоше на Косову уз Лазара и послије Лазара тако храбро осветише.

Да опоје, али да и опијева неумрле славе дивског јунаштва, новог покољења. Свијеће су буктиле вјечним жаром, кандила треперила рујном свјетлошћу, као што је боја оне свјеже младе крви проливене на бојишту.

Црквена пјесма разлијегала се тио, боно и умилно и падале на разњежене груди ко блага роса што је пала на пониклу траву свјежих гробова неумрлих покојника.

Из олтара грмио је дрхтави глас свештеника, који се јецањем борио, а крупне сузе падале су на свете чести це у дрхћућој руци и стапале се с крвљу божанског мученика, који је на крсту спасао човечанство, и установио, да се у његов спомен обавља бескрвна жртва тијела и крви његове. Глас слуге божијега спајајући ова два узвишена спомена у вјери, мислио је, да се Бог мученик смиловао на мукотрпно Српство те допустио, да и њему свану дани ослобођења.

А народ стајао је као тврд бедем на морској обали кога узбуркани вали запљускују, па све тутњи, јечи, шкрипи у ваздуху, а низ њега се лазурни млазеви пјенеће воде пролијевају. Шкрипе, јече мукло и очајно, дижу се и спуштају узбуђене груди, а сузе теку к'о бисерје сјајно.

Дјеца блиједа ко свијећице, боре се чувством и млађаним схваћањем. Осјећају, да се нешто важно, необично узвишено збива, али срца су им још нејака да осјете замашај нашијех дана,

но зато. су опет грлашца своја напрегла, да тим више даду израза оној светој тугованци: „Вјечнаја памјат! Вјечнаја памјат!“

А оне двије дјевојчице у црно одјевене, ђе старија млађу за ручицу држи, а обадвије плачу на сав глас горко и тужно, побудиле су свеопће сажаљење. Све су очи у њих уперене, јер су њих двије највеће удјелнице Видовданске туге; оне оплакивају свог драгога бабајка, који паде на бојишту у најбољој снази, те остави сјајан спомен међу нама, али бстави и своје двије сиротице. Кад се сврши света литурђија и кад народ под притиском тајанственог дојма поче да се прашта с црквом, ау душама побожног света одјекиваше звуци тужне црквене пјесме: „Со свјатими упокој Христе души раб твојих“ — приђе газда Којо, великан народа свога, богат имањем, богатији срцем, а пребогат поштењем и љубављу народа свога, загрли двије сиротице, тјешећи их умиљато: „Не плачите, моја дјецо драга, ваш је бабо славно погинуо и вама лепу славу оставио. Не бојте се миле ћери моје, све је Српство ваши родитељи, а ја сам вам од данас и отац и мајка.“

Пред оваким свечаним чином, гракну сав народ ко из једног грла: Слава! Слава! теби, вођо, ка и оним дичним јунацима што падоше за српску слободу! |

Газда Којо шапатом одговори: Вјечна им памјат !

Олга Кернић Пелеш.

У СРБИЈИ ПОСЛЕ РАТА.

Ове године 10. (23.) априла, на Велику Среду, стигох у Беогтад, баш оног дана кад је за сваког Србиза био радостан велики дан, јер се тог дана зором разнео по целом Српству радостан глас, да је Скадар пао. Београд је пливао у радости; његово све грађанство беше у највећем расположењу. Та гадост показала се већ на оној српској