Ženski svet

Бр. 9.

Овај отворен говор и осмех малом наједи Јулку, али се с друге стране опет радовала, што ће имати прилике да поведе разговор са својом противницом без да јој муж прислушкује.

— Ох, ни најмање ме не изненађујете! Ни тако не могу да спавам. Устане и седне.

Један минут су се само гледале. Мара се још увек смешила па онда отпочне говор.

Госпођа је свакако већ погодила, да вам познајем драгог мужа.

Ах — помисли Јулка — још она сама почиње исповест! Но чекајмо продужење — и полугласно дода: — Др-

жим да сам добро видела!

Мара са рутином, која приличи једној примадони, помеша звучни смеј са једним угушеним уздахом.

— Да, да, јесте! Ми смо стари познаници! Још из Клужа познајем ја господина Радића; тамо смо многе пријатне дане провели у ужем друштву.

— Кога, молимо — запита Јулка зачуђено.

— Господина Радића, вашег мужа! Или зар се не зове таког

Јулкино срце од радости јако закуца. Та ова је збркала њеног Мирка са каквим ердељским пашом! Али тиме је боље. Сад тек она почне да буде лукава. Са гласом анђеоске невиности одговори:

— Јесте, Радић се зове!

Сад се Мара зачуди! Но гле чуда од ове женице од по дана! Како се показује невина! Но ипак прећути, јер јој падне на памет обећање, па продужи:

— Господин Радић је у оно време нашао, да сам ја врло лепа, само што се мени његов старији брат боље допао. У Тушнаду су се на балу обоје отимали о другу четворку, а ја сам старијем дала првенство. Због тога смо се мало завадили и од тог времена нисмо се више никад видели. Не чудим се, што сад неће ни да ме позна Зато молим вас, госпођо, да му не говорите, да сам га познала и одала, јер би мислио још, да чиним то из какве освете.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Стр-- 205.

Јулка би чисто волела да своју супарницу загрли и пољуби Клуж! Тушнад! Никад њен Мирко тамо није ни био, па ни брата није никад имао, он је јединац! Зацело да се ова красна дама због сличности побунила и тако је и она, случајно, трећа, што је сад посвећена у њену тајну. Сиромах Радић!

— Ох, како бих вас одала! Али мир, чини ми се, да долази. Сад да се чинимо, као да нисмо ни речи проговориле.

Заиста Мирко уђе. Неодлучним погледом загледа се у полумраку где су те две женске непомично седеле једна пргма другој. Мара је превртала путничку књигу, а Јулка је кроз прозор гледала у мрачну ноћ. Мара крадом баци поглед на Мирка, који је значио:

— Све је у реду!

Мирко јој натраг погледом одговори:

— Хвала!

За тим приђе жени и додирне је.

— Но па зар ти, драга, не спаваш»

Јулка му са осмехом одговори: не. Очи јој се светљаху. од среће, и кајала се у себи, што гаје сумњичила.

Воз је и даље јурио кроз тиху ноћ и младенци одахнуше кад влаковођа узвикне:

— Домбовар.

Мара је већ била спремна. Узме у руке још свој кишобран и лако климнувши главом поздрави их и изађе из кола. Они су обоје гледали за њоми стајали на прозору све док се влак није кренуо.

Онда Јулка загрли свога мужа и слатко се смејала.

— Голубе мој, не срди се, рече: Ја сам згрешила према теби! Чула сам кад те је ова госпођица спазила, да је узвикнула: Ах! То ме је узнемирило, постала сам одмах љубоморна, неописано љубоморна. Сумњала сам, да то потиче са каквог ранијег познанства.

= Ох, та мала главица! И сад је ли крај твом великом страхуг

— Ох, јесте! Знаш, док си био напољу, испитала сам је и потпуно сам се уверила о твојој невиности. Она те