Ženski svet

Стр. 230

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 10,

лепо посуђе полупала, и ако сам ти забранила .

— Јесте, јесте, милостива госпођо, знам ја то врло добро, да сам стараи да ни за какав рад нисам више; па знам и то, да ме више ни за шта не.можете употребити, упаде јој у реч стара служавка. — И који пут заборављам, да је време већ да умрем.

— Ах! То је бесмислено, Јуло, ко ће мислити још на умирање. Ти треба још да живиш и да у твојим старим годинама имаш одмора!.

Настаде за тим кратка пауза а дубоки уздах пропрати обоје. Славна за тим стиште руке једну у другу и тиме као да хтеде, сву своју снагу да прикупи, па продужи:

— Познавајући твоју вредноћу, твоју савесну службу у нашој кући, па мислим, да не би овде у кући имала никад мира, те сам наумила, да те сутра одведем у дом за старице. Мара и Смиља могу ти помоћи, да своје ствари спремиш.

— То ће најбоље и бити — рече Јула тужним гласом. — За тим превуче своју старачку руку преко набраног и смежураног лица и рече: — Четрдесет година сам служила у вашој кући; пре тога двадесет година код покојне маме ваше, госпође пуковниковице. Но сад је свему крај! Сад стару и изнемоглу душу више не требамо.

— Али, јуло, повиче Славна гануто а мање раздражено — ми смо ради теби добра да учинимо; ми идемо на то, да ти олакшамо старе дане. Зар не схваћаш то

— Да, да! — Старичина глава клоне на груди. — Оно може бити да је и тако, шапуташе у себи. — Почетак

у сиротињском дому а свршетак у болници. Туђин свуд!. А шездесет година држала сам све једнако, да припадам мојој драгој Славни, коју сам на својим рукама дочекала на овај свет, одљуљушкала и која ми је толико за срце прирасла, као да ми је рођено дете! Па сад зар да одлазим 2 Да одлазиМ!. Славна осети као неку језу кроз цело тело. Она је приметила тешко душевно стање старичино и на срцу јој силно беше тиштало. У један мах покри лице рукама, није имала више снаге, да и даље гледа старицу, која се јуначки одупирала и држала, да остане мирна и спокојна а да Славна не примети терет болног срца јој. За тим · дирљиво рече:

— Јуло! Та зар ја нисам према теби увек добра била 2

— јесте, милостива госпођо!

— Зар нисам твоју приврженост мени и мојој породици, довољно ценила и уважавала 2 Нисам никада према тебих ладна била, нити икада ти на жао што учинила 2

— Тако је, тако је, тихо рече старица: — Када је Славна у воду упала и када сам ју благовремено избавила и онда ме је Славна загрлила и љубећи рекла: да никад, никад не идем од њих.

— ја се живо сећам, Јуло, продужи | Славна. — Ти си била тако добра, па ниси ни после тог догађаја спомињала ту несрећу моју, па ни тада, кад су и родитељи сазнали за њу.

_ Настаде опет така тишина, да су обе могле чути одкуцаје својих срдаца. На послетку стара Јула напрежући се прекиде ћутање тешким уздисајем.

— И тада, када у битци Н. где је и мој љубљени вереник Мирко Б. пао, а стари, добри и племенити господин пуковник у истој битци тешку рану задобио и код куће и поред наше највеће неге — умро. Сећам се ко данас, да сам при укопу морала седети на предњи коли одмах за сандуком, уз удову госпођу пуковниковицу и малу Славну, баш као да и ја припадам тој породици...

— Ти си то и заслужила, драга Јуло — рече Славна.

— А годину дана доцније, када је госп. др. Павле професором постао и када је испросио г-цу Славну, дошла сам с њоме у њену кућу и ту самс њима провела четрдесет година, те за-