Zora

20

3 О Р А

Тек доцне њега однекуд У етепи нађу несвеена II врате натраг — бодесна. К'о да је глађу изнурен, 11л' бољком тешком измучен Ил' тешким трудом изморен По лицу му је дебдило Слабости страшно бледило. Ништа он није зборио, Ал' с дана на дан с' борио И с бољке љуте слабио, Док се већ крајњем часу наднио .. . Тад дође црњак, с молитвом И својом светом поуком, Да боног надом окуша. Све бонпк гордо саслуша, Па снагу своју прикупи II дуго зборит' окупи: Ш. „Исповест моју да чујеш И из ње, старче, да снујеш Мог жића конце несретне -— Бог нек те срећом пресретне Та те је брига к мени позвала? Нек ти је за то срдачна хвала! Добро је срцу бономе Изјадат' јаде ма коме. Али ја људма нпкада Нп добра, ни зла, ни јада Нијесам, оче, чинио, Те мало б' хасне видио Да дела моја разазнаш А душу. оче, ти већ знаш, Зар можеш иком да одаш? Жало сам, оче, жпвео, У ропству век сам видео, Ал' више б' таких живота За један, препун страхота, Кад бих то како могао, Без речи, радосно дао. Ја једне мисли знао сам власт, Једну једину ал' плама страст Мој црв је она у мени била: Душу ми згризла, срце убила.

Из ћелпскијех страва, Из мрака п молптава Она је снове дражпла, Она ми мислп мампла У дпвни свијет бптака, Где—но се велом облака Стијена крију врхови, Где — но су људи — орлови! Ту страст сам мојим сузама Мојијем болом, тугама У ноћној тами хранио И јадом мојим бранио; И њу пред небом и земљом Ја сада смело износим И опроштаја не просим. IV. „Слуш'о сам старче, многи пут Да ме је доброг срца ти кут Од смрти верне отео А на што то си прохтео! . . . Ја, сирак тужни, самотни, Холујем листић одбјени, Чедо сам мрачних зидина, Подмладак њиних врлина, Судбином црњак ледени, А душом дечак ветрени. Ја свето „оче" и „ма.ти" Никоме немах казати. А ти си, старче, желео, У обитељи твојој лебдео, Да ове речи слађане У души мојој нестане Ал' труд ти био узалуд: Са мном су оне свакад-свуд! Глед'о сам, старче, родове, Отаџбу, друге, домове У других људи, и мојег доба, Кад им'о нисам не — милог роба Но ни јединог драгога гроба! Тад суза залуд не лијућ', И надом груди негријућ', Сам сам себи заклео: Да бар за часак, весео, Ма кад год груди млађане