Zora

3 О Р А

Једнога јутра, Луцијин муж умре изненада. Беше га погодио гром. Млада жена беше ослобођена: — њена заклетва беше пришла крају. Одмах Луција раепита родитеље Павла Ростена, где је њихов син, и упути Павлу депешу оваке садржине: „Ја сам слободна; дођи и прими своју жену". На ову депешу доби овакав одговор: Чачак, 25/Ш. 1895.

— Хвала, ја сам се укрцао у прву ла|у и — долазим. Ах! несрећник није дошао! Кобни удес беше га снашао, и ако беше тако близу среће, ипак је није могао потпуно искористити. . Ледини удављеник био је при бродолому „Звезде" и то беше главом он!! Заљубљена жена, која га очекиваше, да му се преда свом својом љубављу, не могаше га никад исчекати. С француског превео: 1Ј$егоп.

Страткар отаџбине — видн елику ни стр. 25. —

ј!0}Уро стјење високо камење УздЉло се у облаке сиве, А ђе стјење у небо се пење Тамо смјели соколови живе.

На камену родила га мати, Од камена мишица му тврђа, А материн благослов га прати Лер му срце издајством не хрђа.

Често облак у гром се претвара, Крше тресе у прах да разнесе, Ал' соколу срце се не пара: Против силе силом уздиже се.

Пр'је би главу нег' ђедова славу, Пр'је би живот него народ дао, А кад пане бесмртност му сване Лер је мушки за свој народ пао.

Крилом бије — облаку се вије А слојеви размичу се тавни, Сунце сине па му опет грије Суро стјење од вјекова давни. Јеете л' жељни соколовог крила? Ето крила, ето дуге шаре! Ето душе што би кадра била Погинути за рода олтаре!. ..

Суро сгјење високо камење Уздигло се у облаке сиве, А ђе стјење у небо се пење Тамо смјели соколови живе! Јесте л' жељни соколовог крила? Ето крила, ето дуге шаре, Ето душе, што би кадра била Погинути за рода олтаре.

Алекса.