Zora

КАКО СУ ЛОСТАДЕ МРЦИНЕ У КОНАВЉИМА

31

латинку, а и она је жељеда гиздавога госиодичића са Сокола. Завољеше се и обећаше се, а свакоиу бнло жао, а највише жалио нлеменити латннин Фабије, јер би је за њега био удомио старац Валерије. Лукави је латинин све смишљао, а даби ђевојка уза н. пристала, ал 1 му непомогли врачи нити врачарске травице, бива све било узалуд. Кумио је н молио некога Вираунина из Доње Горе (у данашњијеи Конавлима), да би дигао драчу с пута, те смакнуо војводу Стјенана. Свак се бојао јунака, па и оному Вираунину протрнуло у њедрима срце, — јер ко би на витеза кидисао? Кукавица богме неће на сокола . . . Старац све обазнао, па да се избави оне напасти, позваће ти преда се обадва просца, па ће им овако:— „Виђу дјецо, да сте обадва достојна деснице моје јединице; па ето ћу је поклонпти ономУ ј те учини најбоље дјело. 11ођите јунацн, по свијету, а ђевојка ће сама просудити . . . •— „Пољубе га ободвојица у скут и у руке, па ће свак на своју. -— Онај ће ти латинин у свијет, да би се обогатио, да накупује нареса и драга камења, а војвода се повратио на своју ђедовину, у град Сокб. Чуо је од ђевојке, да је Валерије желио, да се доведе жива вода из далека у Цавтат. Он ти је дуго мислио, на на једну смислио. Огласи ти се по доглавпику Валерију што је и како је одлучио, бива, да ће у два мјесеца довести воду до Тихе пред Цавтатом. На то му поручи старац племић: — „Кад се напијем ја и ђевојка пз бунара на Тихој, слободно је онда прстенуј и води сватове". — Кад ти то зачује онај војвода или кнез, почне ти, да гради са ријечнце Водовође водовар (Конб) до Цавтата. Био је силовит и могућан, па ти наћера вас народ, да ради без одушка, а није штедио никога, ни стара ни нејака. Народу се додијадо, па почеле клетве, ал 1 је он био неумољив и кидао је, а да га се слуша и матерама дојке. Изопачио се, па тргао матерама ђечицу из наручија н са прсију, а сузе се рониле на црну земљу. Цијук се и делек чуо до небеса, на је Богу било жао и додпјало му се, да онако уздпше и цвили сиротиња . . . Водовар

је напредовао, да се није могло боље и прије. Све се мостило и жестоко радило, каонути што се дигла кука и мотика. Још нијесу прошла ни два мјесеца, а све је било готово до Тихе ц ту је била зграђена красна чесма или студенац. Војвода је уживао п обаходпо на коњу око годема п красна. дјела, те је једва чекао, кад ће осванути жуђенп рок, да се пушти вода низ водовар до Тихе. — За онога се латинина није ни знадо, баш као, да га је земља прогутада жива. Свак је иислио, да од стида неће нпгда за нигда у Цавтат, но да ће се за живота по свијету вући. — Освануо и онај лијени дан, па ће сва господа и народ пут Тихе. Кнез је дојахао на красној ластавици, а узањ на коњииа кићени сватови. У злату су, те весело поцикују, каонутн што се справља велнко весеље. Барјактар је над чесиои надвио крсташ барјак са Сокола, а ђевојка је у жутијеи пашмагама, у свилену каваду, а трп низа дробна бисера ресе јој пребпјеле груди. У свему је као планинкиња вила, па је свакога зачарала и у њу с.у упрте свачије очи, а кнез се неможе, да нагледа њезпне љепоте и гиздавости. Сунце је било нодобро оскочнло, те се оно четрдесет вптезова загледало о чесму, а особито старац Валерије. Онда ће ти ђевојка иладому кнезу: — „Рекла сам, да ћу бити онога који учини за мене најбоље дјело, па ето си ти Стјепане, достојан моје деснице!.. — „Пружи му десницу, а он је срдачно прихвати. Дуго су тако стали . . . Уз то се зачуло из далека како клокоће вода низ водовар, на није ннко ни макнуо трепавнцаиа, а да види само како ће вода из чесме . . . Ђевојка је држала злаћан кондијер у деснпци . . . Нешто зеленкаста из точка скочи, на јој љосну у груди, а она ће на зедену траву као, да је у њу грои ... У то ће н вода спловито на точак. Оно је био голем зеленбаћ (гуштер), па онако пред водои бјежао и ћевојку уморпо, јерјеод страха свисда . . . Пренеразио се старац н вјереник, па и сва дружпна редом. — Први ће Валерије: — „Пријатељу, било је несуђено!" — На то ће ти наредити дружини и другарицама, да је понесу на носилама у Цавтат.—■